TIHOMIR STANIĆ ZA KURIR: Pozorište selim u kafanu!

Stvaralački opus Tihomira Stanića dokaz je kreativnog bogatstva čoveka koji ističe da u njegovom životu nema granice između ličnog i profesionalnog te da svojim imenom i prezimenom stoji iza svega što je uradio i u životu i u umetnosti.

Skoro da nema umetničkog segmenta u kojem se nije okušao, podjednako sjajno igra na sceni, u filmu, producira, piše scenarije, sprema se da režira. Tvrdi da mu je život doneo brojna, pa čak i ekstremna iskustva, koja je ugradio u svoje likove, od kojih je svaki Tihomir Stanić lično.

Spremaćete na jesen i novu zanimljivu predstavu?
- Pripremam jedan projekat koji se može shvatiti kao vesnik zlehude sudbine teatra, a u najboljem slučaju kao upozorenje šta će zadesiti srpsku umetnost ako se ne obrati pažnja na ono što radimo. Reč je o tekstu Tomasa Bernharda „Teatar mahera“, čija će premijera biti 17. novembra u restoranu „Zlatni bokal“. To je priča o jednom državnom glumcu koji je prinuđen da sa svojom netalentovanom decom i ženom hipohondrom igra po raznim kafanama u Austriji. Mi ćemo ići po Srbiji jer je naše pozorište nastalo u kafani, s tim što su Obilići dobijali da jedu a Brankovići ostajali gladni. Tako će, izgleda, nekako da završi i pozorište u Srbiji.

Umetnici u načelu dele privatni život od profesionalnog, a vi činite suprotno. Zašto?
- Davno sam obrisao tu granicu, ako je ikad i postojala. Lično stojim iza svakog uspeha i svakog promašaja u profesiji i životu jer to ne odvajam. Sa ljudima koje ne želim da vidim neću ni da radim i nema tih para koje će to promeniti. Takođe, nikad neću raditi ono što mi se ne sviđa. Pre godinu dana sam osnovao filmsku kompaniju koja se iz tih razloga tako i zove - „Tihomir Stanić prodakšen“. Iza svega stojim i formalno, lično imenom i prezimenom.

Od svega što radite, šta vas najviše ispunjava?
- Ja sam pozorišni glumac. Na sceni se osećam sigurnije nego u privatnom životu. Eto, ja imam problem, recimo, sa orijentacijom u prostoru, desi se da zalutam u gradu, ne pamtim dobro, nisam nikad vozio kola, a na sceni sam potpuno siguran. Poslednjih godina sam se bavio filmskom produkcijom pa sam odustao od pozorišta, i to je bila velika greška. Onda mi je sve krenulo nizbrdo jer nisam bio to što jesam. Kad sam se vratio na scenu, povratio sam samopouzdanje i sve je opet bilo dobro.

Šta je tajna vaše izuzetne glumačke sugestivnosti?
- Mislim da je to originalnost. Ponosan sam što iz uloge u ulogu izgledam drugačije. Hodam drugačije, imam drukčiji ritam rečenice, a sve zato jer pokušavam da stvorim likove koji postoje samo tu i tada i više nigde u svetu. Za to je potrebno iskustvo, pohvale koje sam dobio za film „Neprijatelj“ rezultat su toga što sam u njega ugradio ulogu Mefista iz Geteovog „Fausta“, koju sam odigrao deset godina ranije. Tome doprinosi bogato životno iskustvo, upoznao sam širok dijapazon ljudi, od svetaca do najcrnjih i najgorih. Naravno, pravio sam selekciju za kim ću se povoditi, ali ne i u čiji ću život zaviriti. Zato sam živeo raznoliko, veći deo života sam proveo u siromaštvu, ali sam bio gost i najbogatijih ljudi regiona.