Ono što je nastalo nakon ratova nazvao bih vladavinom najgorih. U dubokoj smo krizi kriterijuma, kadrova, ideja... Sve je banalizovano, kultura je skrajnuta

Lik Andrije Miloševa u „Talogu“ Miška Milojevića Predrag Ejdus smatra za jednu od svojih najboljih televizijskih uloga.

Razlog za poseban odnos prema ovoj roli jeste to što ovaj film, iako opisuje Prvi svetski rat, govori, kako ističe glumac, o večitom atavizmu u ljudima koji je generator svih tragičnih sukoba.

Jesu li ratovi sudbina ovog naroda koja se ciklično ponavlja i ko je za to kriv?
- Raspad Jugoslavije doživeo sam kao najveću tragediju sopstvenog života. To je bila jedna kataklizma od koje se nismo oporavili. Ideja jugoslovenstva bila je kosmopolitska, na stranu ideologija, ali živeli smo u multikulturalnom i multinacionalnom društvu, a tu smo ideju upropastili. I baš su ljudi koji su sebe doživljavali kao Jugoslovene najviše stradali u poslednjim ratovima. Raspadale su se i druge federacije, ali na mnogo benigniji način, đavo bi ga znao zašto je kod nas moralo tako. Verovatno smo žrtve istorije koja se ponavlja ili imamo neke potisnute nagone koji se oslobađaju u takvim situacijama.

Šta je osnovni razlog?
- Suština raspada Jugoslavije je pljačka, to je prvobitna akumulacija kapitala. Dokaz je što je posledica tog rata to što su na površinu izašli najgori. Jedan zagrebački esejista opisao je raspad Jugoslavije kao veliki tektonski poremećaj koji je doveo do pucanja zemljine kore, zbog čega su iz dubine na površinu izašla, kako ih on naziva, iluvijalna stvorenja, tačnije žohari, mi kažemo bubašvabe. Zato, kada bih zajedničkim imenom nazvao ono što je nastalo nakon ratova na ovim prostorima, rekao bih da je to vladavina najgorih. I sve vrednosti i mogućnosti koje su još postojale upropaštene su od tih najgorih.

Ima li nam spasa i gde je izlaz iz takvog stanja?
- U dubokoj smo krizi, krizi kriterijuma, kadrova, ideja... Sve je pojednostavljeno, banalizovano. Duhovnost nestaje. Stižu SMS generacije bez fundamenta u obrazovanju i iskustvu. To je globalni problem, a kod nas je još izraženiji iz prostog razloga što kulturi preti nestajanje. Kultura je skrajnuta, baviti se njome je Sizifov posao, a opet umetnici pokušavaju da opstanu, da se na rafiniran način ipak njome bave. Međutim, žalosno je da je u periodu posle Drugog svetskog rata, bez obzira na takozvano jednoumlje, kultura bila poverena eliti, koji u u tom trenutku za taj posao bili najbolji. Sada je i u kulturi na delu kakistokratija, odnosno vladavina najgorih.

Šta biste poručili mladim kolegama, da li treba da odustanu od bavljenja umetnošću?
- Krv, znoj i suze su neophodni, naročito kad je teatar u pitanju. Bavljenje umetnoću je privilegija, ta razmena energije sa publikom je ushićujuća. To glumca pokreće i ubeđuje ga da radi dobar, isceljujući posao. Potrebna je i ogromna koncentracija jer umetnik hoda po tankoj crvenoj liniji. Ako padne desno, pao je u diletantizam, ako padne levo, pao je u neke psihijatrijsko-psihološke probleme.

Privilegija
NE OSEĆAM SE KAO PENZIONER

Priznajete da je umetnost Sizifov posao, ali ipak ne odustajete od nje?
- Vodila me je jedna kineska poslovica koja kaže: „Izaberi u mladosti posao koji voliš i nećeš celog života raditi ništa.“ Ne doživljavam svoju profesiju kao neki težački posao, bez obzira na okolnosti. Najveća privilegija u mom poslu je što ne postoji ono što se zove penzija. Ja sam u penziji četiri godine, ali se ne osećam kao penzioner.