Rad na mojoj poslednjoj predstavi nazvao je udruženim zločinačkim poduhvatom, što sam protumačio kao pokušaj autoviktimizacije, kaže reditelj u novom izdanju Njuzvika

Nova predstava Olivera Frljića „Kompleks Ristić“ izazvala je najviše pažnje na ovogodišnjem Bitefu i u drugi plan bacila gotovo celokupan program festivala.

Ovo, inače, nije prvi komad u kojem se hrvatski reditelj bavi osnivačem KPGT i bivšim članom JUL. Frljić smatra da je Ljubiša Ristić jedan je od najznačajnijih jugoslovenskih reditelja, koji teško da je lustriran samo zbog svog političkog angažmana.
- Po mom sudu, njegovo odstranjenje iz javnog života i kulture delom je motivisano činjenicom da mu ovdašnja čaršija nikad nije oprostila uspeh koji je postigao. On je postao metafora pervertiranja jugoslovenske ideje. „Spram SFRJ sam“, rekao je jednom, „gajio odnos kritičke lojalnosti.“ Istovremeno, Ristićevo delovanje u okviru JUL antiteza je svemu onome što predstavlja ideja avnojevske Jugoslavije. U poslednjem intervjuu Politici Ristić, recimo, kaže da je Slobodan Milošević stvorio JUL, a onda i objašnjava s kojim ciljem. Biti u partiji koju je formirao čovek odgovoran za toliko zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije, ali i u samoj Srbiji, naprosto nema opravdanja - kaže Frljić u novom broju Njuzvika.

U vašoj predstavi nema JUL?
- Ne direktno. „Kompleks Ristić“ pun je različitih citata i parafraza iz Ristićevih predstava.

Imali ste susret s Ljubišom, je li vas on zaveo?
- Nije. Ristić mi je u ovom momentu interesantan zbog neformalne lustracije koja je nad njim sprovedena. Iako ne želim da relativizovati njegov politički angažman, logično bi bilo pitati - šta je sa svim tim ljudima koji su, podrškom njenom kreatoru, otvoreno participirali u ratnoj politici devedesetih.

Kao upravnik HNK, Ristića biste pozvali da kod vas režira?
- Program koji radimo u Rijeci počiva na bitno drugačijim ideološkim i estetskim premisama od onih na kojima trenutno deluje Ristić. Naravno, bilo bi veoma zanimljivo videti predstavu u kojoj bi Ristić kritički govorio o Ristiću; međutim, sudeći po javnim nastupima, on to očito nije u stanju da učini. Njega zanima isključivo autoviktimizacija. Pa, i našu predstavu je napao i pre nego što ju je uopšte video. „Problemom“ Ljubiše Ristića ne bavim se samo u „Kompleksu Ristić“. Kad bi neko pohvatao sve tamo iznete reference, bilo bi mu jasno koliko je vremena i truda uloženo da bi te predstave uopšte bile napravljene. E, sada, Ristić će verovatno reći da me za to plaća hrvatska vlada ili tajne službe.

To je rekao?
- Rad na mojoj poslednjoj predstavi Ristić je nazvao udruženim zločinačkim poduhvatom, što sam protumačio kao pokušaj manipulisanja i autoviktimizacije. Slično je s „Kukavičlukom“, gde glumci, noseći o vratu table sa imenima umetnika KPGT, na kraju izgovaraju tek deo onog predugačkog spiska srebreničkih žrtava. Ristiću, recimo, nije ni palo na pamet da to protumači kao moju nameru da kao reditelj kažem kako bi, da je bilo drugačije, te žrtve mogao komemorisati upravo KPGT; da bi se baš to pozorište borilo protiv zaborava, protiv težnje da se individualne smrti svedu na puku brojku. U više navrata sam to probao objasniti, ali naravno da je Ristiću lakše napraviti simplifikaciju po kojoj ga time direktno optužujem za genocid u Srebrenici. Baš kao što će i u ovoj predstavi, kad se bude govorilo o sceni pišanja po Jugoslaviji...

Tamara Nikčević