Beloruskinja dobila Nobelovu nagradu za književnost
Novinarka i spisateljica svetsku slavu stekla je knjigama o sovjetskom ratu u Avganistanu i katastrofi u Černobilju. Zbog svog angažmana često je dolazila u sukob s vlastima, pa je dugo živela u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a u rodnu Belorusiju, gde su njene knjige bile zabranjene, vratila se 2011. godine.Hrabra i savremena
- Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, koje je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena - reči su kojima je obrazložena odluka.
Svetlana je 14. žena dobitnica prestižnog priznanja, a osim po svojim proznim delima poznata je i po istraživačkom novinarskom radu u domovini. Rođena je 31. maja 1948. u ukrajinskom gradu Ivano-Frankovsku u belorusko-ukrajinskoj porodici, a kad joj je otac završio vojnu službu, preselila se u Belorusiju, gde su joj roditelji radili kao nastavnici. Nekoliko godina bila je zaposlena u listu Selskaja gazeta i tada je počela da prikuplja građu za delo „Rat nema žensko lice“, koje je bazirano na intervjuima sa ženama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu. Tim delom počela je svoj ciklus „Glasovi utopije“, u kome je opisala život u Sovjetskom Savezu kroz perspektivu pojedinca.
Tek ćemo je upoznati
Bavila se posledicama katastrofe u Černobilju u delu „Černobiljska molitva“ (1997), sovjetskom ratu u Avganistanu u delu „Dečaci od cinka“ (1990), kao i dečjim pogledom na rat u delu „Poslednji svedoci“ (1985). „Polovno vreme“ je poslednje delo iz ciklusa „Glasovi utopije“ koje je objavila pre dve godine.
Interesantno je da njeni prevodi nikada nisu objavljivani u Srbiji, prema podacima Narodne biblioteke. Autori s kojima su razgovarali nisu upoznati s njenim opusom, ali nakon Nobelove nagrade, ne sumnjamo da će se dela Svetlane Aleksejevič uskoro naći u domaćim knjižarama.
PREDSEDNIK VUČIĆ SA PREDSEDNICOM SAVETA ZA DUALNO OBRAZOVANJA ŠVAJCARSKE: Ključna uloga u smanjenju stope nezaposlenosti