Kultura selebritija je ostala ista, samo se tehnologija mijenjala. Onaj ko je istaknutiji ima priliku da oplodi više ženskih, ili ona istaknutija ima veći izbor ko će je oploditi, kaže Uroš Đurić

Uroš Đurić i Srđan Žika Todorović tumačeći uloge anđela i đavola mnogima su omiljeni likovi iz kultne trilogije Srđana Dragojevića "Mi nismo anđeli".

Sada će publika u Crnoj Gori imati priliku da ih vidi uživo i zapleše uz njihov muzički izbor 6. novembra u kotorskoj diskoteci "Maximus", a beogradski vizuelni umetnik, glumac i nekada jedan od protagonista pank scene, Đurić je tim povodom razgovarao sa "Vijestima" i predstavio koncept žurke.

"Koncept je baziran na klasičnom DJ-ingu 70-ih, tj. na umješnosti kreiranja sinestezijske atmosfere audio sredstvima, koncept koji nadahnjuje i obuzima čula. Nisu mu potrebni nikakvi trikovi, skrečing ili poigravanja s frekvencijama, kao ni hemijski stimulansi. To je zapravo jedna vrsta obraćanja, govora, po efektu sličan propovedi. Volimo da veruemo da ima prosvetiteljski karakter", najavio je Đurić.

On je otkrio da će muzički izbor anđela i đavola biti širok - od Supergrassa i Ime Sumak, preko Cornershopa i Šabana Bajramovića do Brooklyn Funk Essentials.

"Svaki nastup je drugačiji, nemamo uhodane matrice. Publika sa nama ostaje do ranih jutarnjih sati, ljudi nam prilaze po završetku seta i imaju iskrenu potrebu da se zahvale, što je neverovatno iskustvo", kazao je umetnik.

Kako gledate na iskustvo rada na "Anđelima"?

Teško je govoriti o tome retrospektivno. Radite nešto iz uverenja da je to što radite smisleno, a onda se ispostavi da ste napravili film epohe, mitsku odrednicu jednog vremena, delo koje je aktuelno i poslije četvrt veka. To je nepojmljivo. Kad ste dio nečeg takvog ostaje vam samo da ispoštujete tu činjenicu i zaćutite.

Koliko je teško uspostaviti ravnotežu između anđela i đavola u sebi, koja strana dominira kod vas?

Nije teško ukoliko imate jasno postavljene kriterijume i držite ih se, počev od pranja sudova pa do donošenja velikih životnih odluka. S obzirom da u prethodnih pola veka života nisam bio privođen, hapšen, pa samim tim ni osuđivan, lako je pretpostaviti.

U muzičke vode uplivali ste kao panker. Koliko je taj pank stav i dalje prisutan, koliko je bio bitan u izgradnji vašeg karaktera?

Volim da postavljam stvari nešto šire. Od malih nogu me privlačilo slobodoumlje, volio sam nekonvencionalnost, jasno artikulisan stav, otpor silom nametnutom autoritetu. Pank je bio faza u tom neprekidnom civilizacijskom buntu koji je pesma svih robova od plemenskih zajednica, preko Spartaka sve do naših dana. Rastao sam diveći se još u predpubertetskom dobu filmovima koje su pravili Robert Altman, Džon Slezinger, Denis Hoper, Sem Pekinpo, Terens Malik, Norman Džuison, Vim Venders, čitajući sve postojeće stripove i knjige, slušajući muziku po celi dan, prateći sport, idući na izložbe savremene umetnosti eksperimentalne, avangardne orijentacije, sve me je zanimalo osim klasičnog školskog programa. To jeste negdje utkano u ovo što sam danas, ali se istovremeno radi o prepoznavanju, izboru, gdje kao klinac kažeš sebi: "Hoću da me formira ovo, a ne ono'.

Kazali ste da ste dosta vremena proveli na ulici, što vas je naučila?

Da treba imati dobre cipele. Kupio sam u Tarviziju fantastične "Batine" čizme od antilopa koje sam uništio za manje od šest meseci igrajući neprekidno fudbal u dvorištu Osme beogradske gimnazije. Tokom jednog meča mi je otpala štikla, a formirala se postepeno i rupa na koži iznad malog prsta desnog stopala, od rabljenja efea spoljnom.

Poznato je da ste ljubitelj putovanja, koje vam je omiljeno iskustvo sa puta?

Kad dođem u neki grad i hodam besciljno ulicama, danju, noću... Isto je i u prirodi. Taj osećaj slobode je nemjerljiv.

Već godinama se, između ostalog, kroz radove bavite kulturom "selebritija". Kako i koliko se ona menjala do danas?

Malo. Samo se menjaju tehnologije, ali princip ostaje isti. Svi čopori funkcionišu isto, nevezano da li su životinjski ili ljudski. Onaj ko je istaknutiji ima priliku da oplodi više ženskih, ili ona koja je istaknutija ima veći izbor ko će je oploditi i to je otprilike to, presvučeno u glamur.

Kazali ste da je danas bunt pomodna stvar, zašto?

Zato što poprima sve elemente salonskog. Ogromna većina glasnogovornika bunta su konformisti iz intelektualnih, akademskih krugova i neretko institucionalno zbrinuti, te je i sam bunt, koliku god buku podizao, razvodnjen tom prostom činjenicom, jer koliko god sit gladnom ne veruje, gladan sitom još manje.

Kazali ste da savremena umetnost može da se plasira kao i narodna muzika. Zašto se na ovim prostorima od savremene umetnosti pravi nešto što ne treba da bude dostupno "običnom" čovjeku?

To je kompleksno pitanje koje zahteva poseban intervju, jer zadire duboko u načine na koje funkcioniše neka zajednica. Ali pojednostaviću - ukoliko bi savremena umetnost imala monopol na ključne termine na TV-u, ako bi bila nametana kao što se nameću politički, folk i rijaliti sadržaji, putem kampanja, bilborda, većina bi je nesvesno usvajala ništa manje nego prethodno nabrojane i smatrala ih 'prirodnim'. Radio sam još pre 30 godina kao student Filozofskog fakulteta na seminaru iz marksizma kod Mladena Kozomare analizu eseja "Industrija svijesti" Hansa Magnusa Encensbergera, koji je upravo govorio o fenomenu neprimetnog nametanja mišljenja kroz vrednosni sistem koji zajednica uspostavlja i sprovodi preko svojih institucija.