Starleta nije nov fenomen, zapravo je star od kada je sveta i veka.

Možda se forma menjala, kao i pojmovi kojim su se takve dame okarakterisale, ali suština je uvek bila ista - bile su to lepe i atraktivne žene koje nisu imale nikakav talenat, ali je javnost, uglavnom muška, prosto gubila glavu za njima. Prva starleta u istoriji datira iz 18. veka, a reč je o intirgantnoj, slobodoumnoj, i kako će se na kraju ispostaviti, veoma sposobnoj Meri Nesbit.

Ovo je priča o običnoj kurtizani koja je zahvaljujući svojim društvenim veštinama, ali i lepoti, dotakla zvezde, na kraju postavši i važna figura u političkom životu Engleske 18. veka. Meri Nesbit bila je plavokosa, atraktivna kurtizana koja se kretala u najvišim slojevima engleskog društva, čak i među plemićkim porodicama. Vrata njenog doma su uvek bila širom otvorena za bogate i moćne muškarce, a vremenom je i sama postala veoma uticajna i priznata.

Kako to obično biva, Meri se rodila u teškoj bedi i nepoznatog je porekla, a neretko se spekulisalo da je pronađena u dečjim kolicama. Sirotinjski život nije bio suđen Meri; njena lepota i koketnost polako, ali sigurno krčili su joj put ka kremu engleskog društva. Uvek je bila u centru zbivanja, a muškarci su se "lomili" oko nje. Popularnost ove dame naglo je porasla kada je jednom prilikom pala s konja, a nije nosila gaćice - ona je ovu nezgodu pretvorila u trenutak slave koji je pametno iskoristila. Naime, tada je pozirala za portret čuvenom umetniku tog doba Džošui Rejnoldsu, a potom je sliku umnožila i podelila svojim muškim obožavaocima.

I to je bila konačna prekretnica u njenom životu, mali "trik" koji ju je vinuo u nebesa - ona je postala ljubimica imućne engleske gospode i rado viđen gost na zabavama, balovima i večerama. Njen prvi javni ljubavnik bio je erl Simon Lutrel, čovek poznat i kao "Kralj pakla", te se pretpostavlja da je upravo on "krivac" za njen nadimak "Paklena Dejvis".

Lutrel je mladoj Meri na neki način odredio sudbinu - on ju je upoznao sa Aleksandrom Nesbitom, najmlađim sinom bogatog bankara iz Londona, a ovo poznanstvo ubrzo je rezultiralo brakom. I to kakvim brakom - ovaj odnos je Mari doneo komfor, luksuz, a na koncu svega komoditet da kao finansijski nezavisna žena radi šta hoće i spava s kim hoće. Njen suprug je poludeo i preminuo je nekoliko godina nakon sklapanja braka, a šuškalo se da je Meri u mnogome doprinela tome - njena brojna neverstva, neposlušnost i nepoštovanje bili su zaslužni za njegovo ludilo.

Najverovatnije je da su takve glasine i bila istina - ona je još tokom braka postala priznata ljubavnica Augustusa Herveja, trećeg erla od Bristola. Međutim, uprkos preljubi i razmiricama sa gospodinom Nesbitom, ona je bila ta koja je nasledila njegov imetak, a i iz veze sa Hervejom izašla je daleko bogatija.

Atraktivna Britanka je ponovo angažovala slikara Džošuu Rejnoldsa, u želji da je ovog puta naslika kao bogatu i samostalnu ženu. Ona je predstavljena kao svevremena lepotica sa golubom u ruci koji simboliše ljubav i nevinost, a trebalo je da "opere" uprljanu Merinu reputaciju. U godinama koje će doći ona je bila ljubavnica uticajnih i bogatih ljudi - oficira, grofova, sekretara pri vladi i muškaraca sa političkim ambicijama, a uglavnom je u svim svojim odnosima, avanturama i vezama uspela da se dodatno materijalno obezbedi - dobijala je nakit, odeću, nameštaj, čak i čitava imanja...

Tokom Francuske revolucije život Meri Nesbit poprimio je sasvim drugačiji tok - ona je postala svojevrsni diplomata. Pretpostavlja se da ju je tadašnji premijer Vilijam Pit angažovao kao agenta vlade u svojim tajnim namerama da obnovi francusku monarhiju. Ona je tada privukla pažnju javnosti koja ju je sada posmatrala kroz potpunu drugačiju prizmu - bila je uvažavana kao žena od velikog političkog značaja.

Tadašnje dnevne novine "Morning Chronicle" napisale su "ova proslavljena dama, upkos promiskuitetu u svom životu, stekla je jednu uzvišenost i dostojanstvo, uspevši da iskoristi svoj uticaj u pravom smeru i na najbolji način". Mari je od tada provela svoj život putujući po inostranstvu i predstavljajući Veliku Britaniju kao diplomata, a preminula je u dubokoj starosti u 82. godini u Parizu, gde je i sahranjena 4. novembra 1825. godine.

(Dnevno)