Kada je te davne 1972. izabrao crnpurastog dečaka iz Like za ulogu u sada već legendarnom filmu „Vuk samotnjak“, hrvatski reditelj Obrad Gluščević verovatno nije ni pretpostavljao da je to jedan od onih trenutaka koji će trajno obeležiti jugoslovensku kinematografiju.

Dete-glumac je nastavilo da glumi u kultnim ostvarenjima uz koje su stasavale generacije, uključujući pre svega film i seriju „Salaš u malom ritu“. Usledila je saradnja sa čuvenim Semom Pekinpoom u filmu „Gvozdeni krst“, film „Specijalno vaspitanje“ i mnogi drugi...

Danas, sa pozamašnom filmografijom iza sebe Slavko Štimac i dalje radi nesmanjenim intezitetom. Prvi put posle 1993. godine je „na daskama koje život znače“. Publika beogradskog Zvezdara teatra od nedavno ga gleda kao Teju Kraja u predstavi „Klaustrofobična komedija“ po komadu Dušana Kovačevića. Priprema i film „Dobrica“ koji bi trebalo da se pojavi početkom godine.

Štimac otkriva da je u filmu o dobrom čoveku koga život ne mazi, ali koji uspeva da zadrži optimizam i veru u ljude, korišćen materijal upravo iz njegovih ranih filmova.

Imam utisak da ne volite da dajete intervjue?

Prilično ste u pravu. Pa, eto... Smatram da se ne treba pojavljivati preterano u javnosti. Ponekad kad se uradi nešto ima povoda za to, onda je sasvim logično i red je da se o tome nešto kaže. A glavni razlog je što ja ne volim da pričam javno o svom privatnom životu. Volim da čuvam intimu u svoja četiri zida i smatram da to jednostavno nije za javnost. Sa druge strane, razumem i novinare koji hoće da napišu nešto zanimljivo o javnim ličnostima, jer ljude zanimaju takve stvari. Onda izađu poprilično nezadovoljni posle razgovora sa mnom, jer ja im govorim uglavnom opšte stvari, a nikako neku pikanteriju. Svi smo svedoci šta dominira vestima.

Pratite medijsku scenu?

Čovek prosto ne može da je zaobiđe. Kad hoćeš da saznaš šta se dešava, normalno je da ideš na internet. Ali tamo prvo saznaš neke nebuloze, vidiš neke čudne ljude, starlete, ljude čija zanimanja i ne znam, priče o reality show programima i pikanterije iz života političara. Meni političari baš i nisu zanimljivi, već me zanima da li nešto pametno i suvislo mogu da urade, da li rade ono za šta su izabrani, da li pravilno raspoređuju budžete, važno mi je da se ne krade.

Da li mislite da političari rade posao za koji su izabrani?

Nisam siguran, stvarno nisam siguran. Zato što stvari loše idu, i to ne samo ovde. Pogledajte ekonomiju, na primer. Kako to da države konstantno idu u minuse? Onda nešto nije u redu sa sistemom. Nama nedostaju stručni ljudi koji će znati da stimulišu normalan razvoj društva. Ja stičem utisak da se najveći broj političara nikada nije ničim drugim bavio, osim politikom. A preuzimali su funkcije gde su potrebni stručnjaci. Naročito kada govorimo o najvećim državnim firmama. Njih treba da vode profesionalci, a one ispadoše najveći trošak u društvu.

Onda imamo i taj partijski sistem, koji je većinski. Praktično, ako me pitate ko mene predstavlja u parlamentu, ja to ne znam. Ako sam recimo glasao, zaokružio sam neku stranku. Ja ništa ne znam koji su ljudski kvaliteti toga koga će oni staviti da me predstavlja, da li je moralan, čestit, pošten, ne znam da li je sposoban. Žalili smo se na jednopartijski sistem u socijalizmu, a sad smo opet u partijskom sistemu, samo što ima tu i tamo po koja više partija, ali opet partijski.

Izlazite na izbore?

Da, izlazim na izbore.

Niste razočarani u tom smislu?

Pokušavam da nađem nekoga za koga ću da glasam. Mislim da se ništa ne postiže neizlaženjem na izbore. Ali poznajem puno ljudi koji ne izlaze na izbore jer smatraju da nemaju za koga da glasaju, jer su se svi pokazali grabežljivi i gramzivi i nisu se istinski borili za bolje uređenje društva, nego za ličnu korist i korist svojih partija. Što li smo se uopšte o njima raspričali?

Ali definitivno je takva situacija da se svi grčevito bore za glasove. I onda bi trebalo da rade za platu, koja je javna, transparentna. Ali svi ispadoše dobrostojeći, od onoga momenta kada uspeju u politici. Od čega, ne znam.

Da li ste svesni da Vas kao junaka naših detinjstava doživljavaju čitave generacije koje su stasavale 70-ih, pa i 80-ih godina prošlog veka u nekadašnjoj Jugoslaviji? Da li Vi sebe tako doživljavate?

Imao sam sreću da kao dete snimam lepe dečje filmove, pa su tako i moje odrastanje pratile generacije nekadašnje Jugoslavije, te zemlje čije prostore i danas smatram svojim. Tako se i ponašem. Imam svuda svoje prijatelje, putujem svuda, a što se mog privatnog života tiče, tu se ništa nije promenilo, ostala je samo tuga i žalost što se ta zemlja na tako bizaran način raspala i što mi pojedinci ništa nismo mogli da uradimo. Imam puno prijatelja koji su bili duboko pogođeni svime što se dešavalo, mnogi su se odselili, mnogi su i danas ranjeni time što se dešavalo. Svi mi, da kažem normalni ljudi, vučemo ožiljke od toga. Tužno je to.

Beogradska publika upravo je imala priliku da pogleda premijeru „Klaustrofobične komedije“ po komadu Dušana Kovačevića. Pisac kaže da je drama nastala kao reakcija na osećaj teskobe 80-ih godina. Kako ova tema korespondira sa današnjim vremenom?

„Klaustrobočna komedija“ je i danas vrlo aktuelna. Tiče se umetnosti, politike, odnosa vlasti prema umetnosti, ljudske dobrote, izmešanosti fikcije i stvarnosti, a Dušan Kovačević je kao što znamo vešt pisac i dramaturg. Aktuelna je i sa te strane što mi stalno imamo osećaj da se mimo naše volje i učešća dešavaju stvari koje nam kroje sudbinu, da neki moćni igrači učestvuju u tome. Čovek se ipak oseća bolje ako zna da može da doprinese da društvu bude bolje. Neko je nedavno, govoreći o odnosu kulture i ekonomije rekao da bez kulture nema ni ekonomije. Bez svesnog i civilizovanog stanovništva ni ekonomija, ni ostali vidovi odnosa u društvu ne mogu da se razvijaju. Ja mislim da je to apsolutno tačno.

E, sad, tada je socijalizam bio tip društvenog uređenja, a danas su svi na ovim prostorima navalili na surovi kapitalizam, koji je napravio velike socijalne razlike, koje nikako nisu dobre, izbrisana je srednja klasa... I onda vidimo kako stasavaju mlade generacije, jedni primitivno i bahato kupuju deci sa 15 godina automobile, a drugi nemaju da promene patike cele godine.....

Ovo je treći Dušanov komad u kome igrate, sa tom razlikom što ste dosad bili angažovani na filmu: u „Undergroundu“ i filmu „Ko to tamo peva“. Kako to da Vas različiti reditelji vide u podeli za postavke Dušanovih drama?

Nema tu neke određene priče iza toga. Ja sam poslove uglavnom dobijao tako što mi zazvoni telefon, mi se svi u ovom poslu uglavnom znamo. Neko je mene video u toj podeli i to je mnogo jednostavnije nego što se misli.

I kakav je Vaš Teja Kraj?

Teja je izgubljen između fikcije i stvarnosti i muči se u svemu tome. Meni je bilo zadovoljstvo da radim taj lik sa prijatnom ekipom, to je jako važno.

Da li komad pokreće pitanje odgovornosti pisca, intelektualca u društvu?

Svakako. Svi smo odgovorni i moramo da damo sve najbolje od sebe da ono što stvaramo bolje društvo. Naša je dužnost da probamo da neke vrednosti izbacimo u prvi plan. Ja sam recimo šokiran da se reality programi daju u sred dana. Šta će ova deca misliti o nama, kakve autoritete oni treba da vide u nama kad im neki polusvet servira vulgarnosti sa ekrana. Posle se čudimo kako se ponašaju na ulici, u autobusu, u odnosu prema drugima, pitamo se: „jao, kakva su ovo deca danas“... To je opasno. Postoji najosetljiviji deo stanovništva, a to su deca. Ako im to postaju uzori i junaci, od njih neće izaći čestiti i plemeniti ljudi nego neke babe-tračare bez interesovanja za dublje sadržaje.

Istraživanja pokazuju da takvi sadržaji imaju najveću gledanost...

Takvi sadržaji se nameću, ljudi primaju ono što im se servira. Pogledajte recimo pozorišta u Beogradu. Ona su prepuna, ljudi traže sadržaje, karte su unapred rasprodate. Ljudi dolaze i na izložbe, željni su dešavanja, itekako su željni boljih i pametnijih sadržaja.

Pre nekoliko godina ste imali zapaženu ulogu u komadu po romanu Miljenka Jergovića „Bjuik Rivijera“. Za ulogu Hasana u ovom filmu dobili ste i nagradu na festivalu u Sarajevu. Leže Vam uloge Sarajlija?

Zapravo prvi put sam duže boravio u Sarajevu za vreme snimanja filma „Sećaš li se Doli Bel“. Tada sam radio na tome da nešto primim od tog mentaliteta i skinem govor. Posle toliko godina desilo se eto da ponovo igram Sarajliju.

Je li tema nacionalne i verske netrpeljivosti i prepiranje oko toga ko je kriv za rat i dalje aktuelna, 20 godina kasnije?

Očigledno, zato što je neko podgreva. Kada bi pustili mlade ljude da komuniciraju prirodno, bez trovanja, oni bi se prirodno i družili, kao što se druže u inostranstvu, gde se prepoznaju kao zemljaci sa velikim sličnostima. Čim se malo primiri situacija, mediji složno raspale sa svih strana, ne bi li se slučajno normalizovali odnosi. Svedoci smo toga da se ističu ispadi navijača, pojedinačne izjave, a ne normalni odnosi i prijateljstva. Svoj šovinizam nazivaju patriotizmom, a tuđi šovinizmom. Mene to jako iritira, zato ovako žučno i reagujem.

Nakon 1996. nekoliko godina ste živeli u Americi. Šta danas savetujete mlađima? Otići ili ostati?

Ja nemam pravo na takve savete. Mislim da je prirodno da pokušavaju da grade bolje društvo u kome žive. Sa druge strane, kriza nije samo na našim prostorima, svuda imamo zveckanja oružjem, svedoci smo izbegličke krize, ludila koje se dešava na Bliskom Istoku. Sve je to tako tužno i apokaliptično.

Da li je Evropa pala na testu humanosti?

Ne znam zašto se Evropa ne bi malo više bavila pravim uzrokom kriza na Bliskom Istoku i angažovala na rešenju problema. Meni je čudno kako je odjednom od nekakvih odmetnika koji su napravili Islamsku državu postala nepobediva sila. A velike svetske sile, kao, ne mogu to da reše. Ja bih to ostavio za razmišljanje... Za to vreme gledamo te jadne ljude, koji traže negde spas, jer sigurno nisu otišli odatle jer im je tamo bilo super.

Kakva je bila saradnja sa Kusturicom, s obzirom na to da ste sarađivali u tri potpuno različite faze stvaralaštva i života: „Sećaš li se Doli Bel“, „Underground“ i „Život je čudo“?

Meni je saradnja sa njim uvek išla lako i jednostavno, baš iz tog razloga što se znamo tolike godine. On ima običaj da kaže: vidiš, ovako krećemo, a za ostalo ćemo lako. Dogovaramo se u hodu, i to nam je uvek odgovaralo.

Vaš odnos se nije menjao?

Menjali smo se mi, sazrevali, radili drugačije priče i uloge.

Pripremate novi film „Dobricu“ koji bi trebalo da se pojavi početkom 2016. godine. U filmu tumačite glavnu ulogu, ali okušali ste se i kao scenarista?

Ja sam zapravo sarađivao na scenariju, a Srđa Penezić je scenarista. Film prati glavnog lika od malih nogu, od polaska u školu, do zrelog doba. Imali smo malo komplikovaniju postprodukciju, jer Srđa je imao ideju da koristimo materijale iz mojih filmova kad sam bio mali. Najpre smo dobili dozvole od producentskih kuća i sve to je ispalo odlično, ali je i zahtevalo puno vremena, jer je trebalo zameniti pozadine i obraditi snimak. Koristili smo moje krupne kadrove i dijaloge, a snimali smo kadrove u kojima se taj lik prikazuje otpozadi.

Glavnom liku, Dobrici, se dešavaju loše stvari od najranijeg detinjstva, ali to njega ne pokolebava da bude dobre volje, da pomaže ljudima. Posle nekog vremena i ljudi oko njega počinju da se menjaju i postaju bolji.

Veoma optimistično?

Recimo da je to bajka za odrasle.

(Aljazeera.net)