INTERVJU NEDELJE RADOŠ BAJIĆ: Tasovac je ostavio katastrofu, ja bih bio bolji ministar

Naš proslavljeni režiser, scenarista i glumac Radoš Bajić (63) rešen je da sa novim projektom „Braća po babine linije“ pobedi čak i sebe. Film koji je rasađen iz bašte „Selo gori, a baba se češlja“ izlazi pred publiku 16. marta, a snimljen je bez pomoći države, političara i RTS. U Kurirovom intervju nedelje Bajić govori o politici, o tome da li će biti kandidat za poslanika, ko mu je od lidera ostao i danas prijatelj i šta mu se ne sviđa u domaćoj kinematografiji.

Izbori su zvanično raspisani. Koga vidite kao pobednika u kampanji? Možemo li da očekujemo neko iznenađenje?
- Mislim da će ozbiljne promene na političkoj sceni u Srbiji započeti naredne godine - a njih će označiti izbori za predsednika Srbije. Zasad iznenađenja neće biti. SNS će osvojiti najviše mandata. Ali će se dogoditi značajne korekcije u odnosu snaga, u to sam siguran. Mislim da će SPS zadržati poziciju „srednjeg tega“ na vagi i da će imati korektan pregovarački potencijal nakon izbora, i to uprkos činjenici da Dačić trpi neverovatan psihološki i svaki drugi pritisak. Takođe, siguran sam da će DS znatno popraviti svoju poziciju, jer u liderstvu Bojana Pajtića pokazuje doslednost i energiju, pa ima zavidan i konsekventni opozicioni potencijal.

Da vi izlazite na izbore? Neki mediji objavili su da ćete kao nosilac liste ukrstiti rukavice sa Kusturicom? On ispred SNS, a vi u dresu Demokratske stranke?
- Priznajem da mi pomalo laska što su me sučelili s Nemanjom. Velika je to čast. Emir je svetsko ime i ličnost grandioznog formata. Da me neko, čak i u basni, sučeli sa gromadom koja pije votku s Putinom - to je velika čast. Ali to se neće desiti. Koliko vidim, on se javno nije odredio prema tome hoće li biti na listi SNS, ali ja već jesam. Dakle, na izborima i u izbornom procesu neću učestvovati, osim kao građanin. Glasaću za koga ja hoću i, ako procenim da treba, javno ću podržati koga ja hoću.

Da li biste prihvatili poziv da budete ministar kulture?
- Mislim da bih taj posao znao da radim uspešno. Ali se to nikad neće desiti.

Zašto?
- Zbog toga što ja nisam član nijedne političke partije i što ne učestvujem u političkom životu, osim ako se ne uzmu u obzir činjenice da obilato koristim Ustavom zagarantovano pravo na slobodu govora, kretanja, komunikacije, razgovora, kontakta i razmenu mišljenja sa svim ljudima - pa čak i s političarima, od kojih su mi neki i prijatelji. Ako sam s nekim popio kafu, to ne znači da ulazim u njegovu stranku i u politiku uopšte. Dakle, ostajem ono što sam oduvek bio - samo Radoš Bajić.

Kako ocenjujete premijera Aleksandra Vučica?
- Ja sam samo jedan od sedam miliona građana koji imaju pravo glasa i njegova sudbina ne zavisi od mene. Zameram mu dosta toga, a mnogo više onima oko njega. Vučić je jedini srpski političar značajnijeg formata kog ne poznajem lično i s kojima nikad nisam imao nikakav kontakt. Jedva da smo se slučajno sreli dva puta. Sve ostale manje-više poznajem. Agilan je i veoma vredan, ali u ovom trenutku ću se uzdržati od ocena efekata njegove politike. Otom-potom. Ne zbog toga što ne mogu da se odredim ili što „bremzam“ i što mi nedostaje hrabrosti, već zbog toga što, kako sam i rekao, ne učestvujem u izbornom procesu i što to ne bi bilo fer, što ne želim niti da mu odmažem, niti da mu pomažem. Naravno, bez obzira na to što me njegov SNS sve vreme svoje vlasti anatemisao i proglašavao za visoko rangiranog neprijatelja.

Da li ste se razočarali u nekog političara?
- Bolje je da vam odgovorim u koga se nisam razočarao. To je Veroljub Verko Stevanović. Vozi „fijat punta“ i živi u kući svog dede. Gradonačelnik grada Kragujevca u tri mandata i bojim se da tu nije kraj. Ide pešice po gradu - veliki je borac, a pre svega čestit i pošten čovek.

Šta bi rekao vaš Radašin na ovo što ne prestaje da nam se događa?
- Kao i uvek, Radašin bi rekao: „Propala stvar načisto...“

Gde je u današnjoj Srbiji vaš junak Sekula?
- Ostao je u onoj kovačnici s Nocom, tj. pokojnim Janaćkom. Sekula je junak srpskog vesterna. Takvih ljudi više nema u Srbiji.

Proslavljate 40 godina umetničkog rada. Kako ćete obeležiti taj mali jubilej?
- Prvu glavnu ulogu snimio sam 1975. u filmu „Atentat u Sarajevu“ čuvenog jugoslovenskog reditelja Veljka Bulajića, u američko-češkoj-jugoslovenskoj koprodukciji. Igrao sam s Kristoferom Palmerom, Florindom Bolkan i Maksimilijanom Šelom mladobosanca Nedeljka Čabrinovića, dok je Principa glumio Irfan Mensur. Nakon projekcije na Pulskom festivalu jula 1976. rukovao sam se s Titom, a ubrzo dobio i poziv za Holivud. Producent Oliver Unger ponudio mi je ulogu u filmu Voltera Hila „Ratnici podzemlja“, koji je sniman 1978. godine. Nisam otišao. Ostao sam u Srbiji i na kajem se. Iza mene je više od 100 uloga i moja divna porodica. Jubilej 40 godina umetničkog rada neću slaviti, jer je to datum koji je važan meni, a za srpsku kulturu i kinematografiju ne znači ništa.

Ima li umetnik u Srbiji razlog da slavi?
- Bojim se da ne. Pogotovu ne danas, kad se ljudi primarno bave pitanjem kako da prežive i da sastave kraj s krajem. Sve je okrenuto natraške. Umetnici su potpuno skrajnuti i nalaze se na marginama društvenih događaja. Da je tako potvrđuje činjenica da istaknuti umetnici penzioneri žive kao socijalni slučajevi, a prvaci našeg teatra od svojih primanja ne mogu da plate struju. Za to vreme starlete, kvaziestradne i rijaliti zvezde postaju idoli mladih generacija.

Nema vas na Festu. Koji je razlog što film „Braća po babine linije“ publika neće videti na festivalu?
- Premijera je 16. marta u Sava centru. Na Festu nismo jer film tehnološki nije bio spreman, a, ruku na srce, niko nas nije ni zvao. To smatram logičnim jer Fest hronično pati od elitizma. Osnovan je primarno kao festival stranog filma i potpuno skrajnuto tretira domaću produkciju. Mada, pohvaljujem ustanovljavanje selekcije za domaći film od pre neku godinu, uz činjenicu da naša filmska doktrina pežorativno i nižerazredno tretira komediju kao žanr. A moj film je komedija. Tako da su šanse da se pojavimo na Festu višestruko bile nikakve.

Kako ocenjujete stanje u srpskoj kulturi? Šta Tasovac radi, a šta bi trebalo da radi?
- Ocenjujem da je katastrofalno. Nemam ništa protiv gospodina Tasovca, čak spadam u one koji su aklamacijom podržali njegovo postavljenje za prvog čoveka srpske kulture. Da budem iskren, sem mog prijatelja Dragana Bjelogrlića, gotovo da ne znam nijednog kulturnog poslenika koji je zadovoljan radom i učinkom ministra Tasovca. Zameram mu to što je samo zamenio mesto i stranu umesto da se angažovao na poboljšanju materijalnog statusa i društvene reference kulture, kao i na zastupanju i protežiranju ciljeva i interesa stvaralaca i kulturnih radnika. Birokratizovao je svoju funkciju i zastupao državni aparat, javne nabavke koje su u procesu stvaralaštva neodržive, lažni legalitet i transparentnost budžeta, diskriminativne norme i tzv. kulturnu strategiju Vlade, koje zapravo i nema, jer nikom nije poznato kad je usvojena. Da ne govorim o tome što je ogroman broj značajnih kulturnih manifestacija, pogotovu u unutrašnjosti Srbije, ugašen i zatrt, po čemu će, nažalost, maestro Tasovac ostati upamćen. Govorim u prošlom vremenu jer nisam siguran da će u budućoj vladi Tasovac biti na tom mestu. Mada se to nikad ne zna. Kako reče Kusturica, Srbija je zemlja čuda.

Kako snimiti film u Srbiji? Da li vas raduje što je budžet povećan na pet miliona evra?
- Čuo sam da je budžet Filmskog centra povećan. Očekujem da će sad nastupiti renesansa srpskog filma - da će poteći med i mleko. Mene se, nažalost, to ne dotiče. Moj film „Braća“ nije finansirao ni Filmski centar ni Ministarstvo kulture, kao ni RTS, već poslovna banka kod koje smo podigli kredit. Takođe, nakon završenih konkursa za finansiranje, pune su nam fioke odbijajućih rešenja Filmskog centra. Ipak, verujem da će se stvari promeniti nabolje sa dolaskom na čelo Filmskog centra dramturga Bobana Jaftića, koji je bio student Žike Pavlovića i koji zna šta je film. Takođe, verujem da će se trend takozvane haustor kinematografije u srpskom filmu uskoro završiti.

Šta je haustor kinematografija?
- Pa, to su filmovi koji su nas poslednjih godina preplavili. Malo vožnje gradskim ulicama, malo droge, malo kriminala, malo seksa, malo đuskanja na krovovima solitera, malo falš potrage za identitetom, malo lažnog bunta i osude prethodnih generacija - i na kraju, luk i voda. Verujem da u srpskoj stvarnosti, u prošlosti i istoriografiji, u kulturnom nasleđu ima mnogo dobrih tema koje valja filmovati. Nadam se da će se srpska kinematogarfija okrenuti tim temama.

Novac za svoje projekte obezbeđivali ste od od lokalnih samouprava, od Kragujevca, na primer? Zbog čega su vas mnogi napadali?
- Među najglasnijima i najagilnijima u tome bio je vaš list - sa ciljem ozbiljne kompromitacije moje ličnosti i projekata koje sam radio. Nije beznačajno kad u vašem listu neko „dobije“ tri naslovne strane za mesec dana. Ali ja sam pravoslavni hrišćanin - nosilac Ordena Svetog Save i Ordena Svetog vladike Nikolaja, koji činjenicom da posle svega govori za vaš list pokazuje da je spreman da prašta. Kako je govorio počivši srpski patrijarh Pavle - zaboraviti nećemo, ali praštati moramo. Dakle, da nije bilo velike pomoći i podrške Grada Kragujevca projektima RTS i „Kontrasta“, TV serije „Selo gori“ i „Ravna Gora“, kao i filmovi „Led“ i „Za kralja i otadžbinu“ nikad ne bili snimljeni, jer ih je nemoguće bilo snimiti na Terazijama. U našim budžetima nema sredstva za snimanja na terenu, za troškove boravka ekipe, što je primarno finansirao Grad Kragujevac u periodu od nekih sedam-osam godina.

Tvrdite da ste ispali žrtveno jagnje zbog sukoba između Radomira Nikolića i Veroljuba Stevanovića?
- Ceo slučaj je politički izmanipulisan i upotrebljen za obračun vladajućeg SNS s Verkom Stevanovićem, u kojem smo mi bili kolateralna šteta. To i vrapci znaju. Inače, naša produkcija ponosi se saradnjom s Kragujevcem, koja je uvek bila u svemu u skladu sa zakonom i u potpunosti transparentna. I veoma smo zahvalni građanima Kragujevca na saradnji i ukazanom poverenju.