DRAGAN NIKOLIĆ JE ZNAO Kao klinac sam jurio za Batom Živojinovićem

U intervju iz 90-tih Bio je prvi diskdžokej uživo na televiziji dalekih šezdesetih u seriji "Maksimetar", preteči današnjih diskoklubova u Beogradu, a i šire. "Obraz uz obraz" uz Milenu Dravić, jedna je od naših najlepših TV serija koju smo ikad imali, serija za nezaborav. Teško je nabrojati sve pozorišne, filmske i televizijske uloge Dragana Nikolića. Možda najkarakterističnije. Njegovog Prleta iz "Otpisanih" klinci su godinama imitirali, on se pomalo ljutio, ali na svoj specifičan dobroćudan način. Džimi Barka u filmu Živojina Pavlovića "Kad budem mrtav i beo" doneo mu je filmsku slavu, provozao je, ali izgleda ne i "Poslednji krug u Monci", oduševio nas u filmu "Nešto između" Srđana Karanovića... Nedavno učestvovao u "Velikoj frci"...

Lista uloga je ogromna, ponestaje prostora... Stalni je član Ateljea 212, skoro četvrt veka. Prevalio je dug put od legendarne "Kose" u režiji barda pve pozorišne kuće Mire Trailović, do predstave "Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačevića koja će biti igrana i u obnovljenom Ateljeu. Pariz njegovih zrelijih glumačkih godina odvodi ga u pozorište "Sara Bernar" i "Theatre de la Ville" gde je tumačio glavnu ulogu u komadu "Na dnu" Maksima Gorkog i oduševio Parižane. Uvek se vraćao Beogradu. Zla kob i najveći nespokoj u životu doneo mu je, izgleda definitivno nezavršeni projekat "Seoba" Crnjanskog u koji je uložio celog sebe, a ostala su samo ćutanja.

Dugogodišnji je bračni i umetnički saputnik filmske dive Milene Dravić... Samo za prijatelje voli da pripremi na Adi između ostalog pastrmku na kiselom mleku ili još više lešo ribu. Veli da je duševnoj ekološkoj katastrofi teško naći lek i zato treba bežati u prirodu, u maštu, i kako kaže, treba imati još nekih želja bez obzira da li su ostvarljive ili ne.

Rođen je 1943. godine, pripada generaciji koju je "Korni grupa" pesmom ovekovečila. Neću persirati pošto smo vršnjaci. Svet si ugledao u Požarevačkoj ulici, na Crvenom Krstu. Na jednom mestu sam pronašao da si rođen u Sindelićevoj?

Moji roditelji živeli su u Sinđelićevoj ulici i verovatno sam ja u maminom stomaku jedno pet, šest meseci "stanovao" u toj ulici, a rodio sam se, molim te da ne bi bilo greške, u Požarevačkoj, ja sam dete sa Krsta.
Gde tražiti tvoju glumačku klicu?

Mi smo bili sveža posleratna deca i bilo je dosta tih ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruševinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale, zarđale pištolje i pokušavali da ih osposobimo. Te opasne stvarčice mogle su da nam raspale maštu i mi smo se uglavnom igrali rata.

Sećaš li se drvenih nanula iz najranijeg detinjstva?

Imao sam četiri, pet godina, ne više. Sećam se samo zvuka. To su valjda bili nemački zarobljenici koji su nosili drvene klompe, a to pamtim pošto me je baka vodila u šetnju Bulevarom revolucije do parka kod Vukovog spomenika. E, tuda su prolazili ti nemački zarobljenici, radeći na raščišćavanju, obnavljanju Beograda tamo neke 1947, 1948. godine. To su zvuci koji su ostali u meni. I danas kad čujem klompe, odmah se toga setim.

A glumački zametak, gde naći?

Pre svega, jedan od preduslova da se čovek bavi glumom je mašta. Mi smo je imali, budući da u to vreme nije bilo nikakvih igračaka ili bilo kakvih drugih pomagala. Dakle, morali smo sami sebi da smislimo igru i ne samo to već i igračke. To su neki počeci. Više smo glumili da nešto imamo, više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo. A onda, tu u blizini bio je i Dom kulture "Božidar Adžija". Nama klincima su na jednoj staroj ruševini, naši očevi i komšije napravili jedno igralište koje smo zvali SK "Grom". Oni napravili, a mi deca jednostavno smislili ime. Bilo je to na jednoj ledini, čak smo ga i ogradili i posuli šljakom. Bio je to u stvari naš mali geto. Tu smo igrali fudbal, tu su bile zakazivane tuče, kraj s krajem, donja Požarevačka protiv gornje Požarevačke ulice ili sa onima preko Bulevara.

Nešto slično smo mnogo kasnije gledali i u filmu "West side story", a pošto tada još nije bilo američkih filmova, mislim da smo mi, beogradski klinci, tu opasnu igru prvi smislili.

Dok si kao dete, sa vršnjacima tumarao Crvenim Krstom, vaš prvi živi viđeni glumac bio je Bata Živojinović. Pratiti ste ga u stopu do kuće i nazad do pozorišta, čak ste pokušavali i da ga imitirate. Da li je to taćno?
Naravno. On jeste bio prvi u tom nekom zavereništvu, jer mi smo sve to tajno radili. Krili smo se, iz potaje ga pratili, čekali u zasedi da ga vidimo. Tako nas je doveo do Beogradskog dramskog pozorišta gde je Bata i počeo kao mlad glumac. Virili smo preko nekih prozora, posmatrali šta se događa u glumačkom salonu, videli glumce u kostimima, pod šminkom, prepoznavali ih, čekali pred pozorištem. Bata je bio čovek sa kojim smo TADA želeli da se identifikujemo, on je u to vreme, nadam se da se neće naljutiti, bio ne samo glumac nego i "mangaš", pravi mangup, pravi tip koga smo želeli da sledimo. To je Bata Živojinović iz tog vremena. Bata Živojinović danas ima svoj problem i ja se ne bih u to mešao. Znate, ostao sam nostalgično vezan za to vreme i kao da ga i danas gledam više tim klinačkim očima, a ne kao delegata u Skupštini.

Iz pozorišta "Boško Buha", preko Beogradskog dramskog stigao si do Ateljea 212. Nešto pre toga malo si se bavio i košarkom, a posebna zanimljivost bio je tvoj prijemni na pozorišnoj akademiji. Pripremao si monolog Toma iz "Staklene menažerije" Tenesija Vllijemsa i nekakvu recitaciju. Odjedanput si pred profesorom Ognjenkom Milićević počeo da pevaš, iz tog vremena poznatu pesmu Adrijana Ćelentana. Kako se to odigralo?

To istorijsko pevanje na Akademiji na prijemnom i kasnije i na filmu je sudbinski vezano za mene i ima neke simbolike. Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti. Pošto sam ušao u najuži izbor nije bilo dileme, odlučio sam: šta god da me pitaju, reći ću im da znam, da sve znam, nema šta ne znam. I profesorka me je pitala da li znam da pevam. Naravno da znam, odgovorio sam. Skočio sam na jedan sto i kao sa nekom zamišljenom gitarom u rukama počeo da se derem kao sivonja.

Osetio sam da je žena bila u šoku, kao i njen tadašnji asistent Vlasta Radovanović. Urlao sam iz sveg grla "24.000 poljubaca" Adrijana Ćelentana, možete misliti, sa pomanjkanjem sluha, pevati na italijanskom jeziku, bila je to prava hrabrost. Odlučili su da me prime. Tolika doza bezobrazluka i upornosti, taj će verovatno smeti da se bavi ovim poslom, od njega će nešto biti, zaključili su profesor i asistent.

I uspeo sam.

Predstavljaš prototip pravog beogradskog šmekera, šarmera, muškarca. Svojevremeno je Momo Kapor o tebi napisao sledeće: "Dragan Nikolić je oličenje punokrvnog beogradskog momka. Pokreti mačke, neprestani oprez, korača kao da se prikrada. Mršav kao hrt. Izbegava da priča o apstrakcijama, radije upotrebljava dečački cinizam, nego ispovednički ton. To je jedno od onih lica koje godinama prolaze Beogradom i postoje pokraj nas. To su momci koji pridržavaju uglove kuća da se ne sruše, a istovremeno žvaću žvaku gledajući filmove Džona Vejna. Nešto što bi možda neke žene nazvale: detemuškarac." Prošle su godine, šta o tome sada misliš?

Ljudi se menjaju, izmenio sam se i ja. Ali to što pominje igru, dete ili dečaka u čoveku, to je uvek bio kvalitet. To je jednom rekao i naš čuveni profesor sa Katedre za svetsku književnost Raško Dimitrijević, (autor ovog teksta imao je čast da bude njegov student), da je jedan od njegovih najvećih kvaliteta to što je uspeo da sačuva dete u sebi. I maštu i čistotu, jer deca se rađaju kao tabula raza i samo okolina i vaspitanje mogu da ih iskvare i da na taj potpuno beli papir upišu nešto loše ili nešto dobro. Da li je to i tvoj glumački specifikum?
Pa jeste, mada to ne zavisi uvek od mene. Pomalo ima tu i identifikacije sa životom. Vrlo često me i okolina a i poneki reditelji prihvate onako, kakvu predstavu, kakvu sliku imaju o meni koja je ponekad i imidž koji sam sam hteo da stvaram. Normalno je, kao glumac unosim veliki deo sebe, tu nema misterije i velike tajne. Dakle, kod onog što mi je predloženo tekstom preko onog što mi predlaže režija, ja izvlačim neke stvari iz svog fundusa i tražim prepoznatljive šifre, neka tumačenja koja su posle toga takođe prepoznatljiva i onima koji me gledaju. Dakle, više iz života sa ulice, jer gluma i jeste neka vrsta druženja, ne samo nas na sceni nego i nas sa publikom. I to je strašno važno bilo šta da se igra, da se uspostavi taj kontakt. Onaj ko u životu nije umeo da bude drug, koji ne zna šta je to drugarstvo i koji nije doživeo druga kao brata ili obrnuto, taj čini mi se ne ume da uspostavi kontakt sa gledalištem, na kraju krajeva, ni sa svojim partnerom.
Gago, da li si sujeveran?

Možda i jesam, samo što ja bežim od toga. To su neki lično moji znaci. Ne volim da mi se gleda u dlan, da mi se gleda u šoljicu od kafe, ne volim da mi se proriče budućnost... Rekao si "mene se publika boji isto toliko koliko i ja nje", pa sam to povezao sa nekakvim sujeverjem?

Od malih nogu baba je, kada sam odlazio u školu da odgovaram, uvek prosipala čašu vode iza mene i pazila da ne obučem različite čarape... Ako sada pođem na neku predstavu ili premijeru i ako nešto slučajno od važnih stvari zaboravim kod kuće, ni za živu glavu se ne vraćam po to. To mi je prosto ostao nekakav znak iz detinjstva. Kada sam boravio u Parizu upoznao sam Jugoslovena koji je bio čuven po tome što je gledao u karte najpoznatijim ličnostima sveta i proricao im sudbinu. Kod njega su dolazili kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze, političari iz celog sveta. Ja sam to odbio. Međutim, na dan premijere u Parizu, ("Na dnu" Maksima Gorkog) stigao mi je njegov telegram u kojem je pisalo: "Moje zvezde su večeras sa tobom." Ipak sam telegram stavio u džep kostima i kada sam izašao pred parišku publiku, prvo sam gurnuo ruku u džep i dodirnuo ga. Voliš li svoj posao? Srećan sam jer uvek može da se pobegne u san koji se zove pozorište. Ono je sklonište, azil za nas glumce. Dugo si u Ateljeu 212. Koliko si mu veran? Bio i ostao. Atelje je jedno od mojih bazičnih mesta, jedno od razloga moga postojanja. To je jedno od mesta koje mi ne daju da omatorim, da okešavim, koje me uvek puni novim sadržajima. To je deo moje biografije i zahvalan sam mu što postojim.

Dugo si u braku sa Milenom Dravić. Gde su neka vaša umetnička preplitanja?

Milena je sa Dorćola, a ja sa Krsta. Sve što se ponese iz detinjstva jako je prepoznatljivo, to su afiniteti koji vezuju ljude, a mi se bavimo istim poslom. Posao je nešto što je zadato u životu i tu se sretnemo ili ne sretnemo. Ta neka druga vrsta razumevanja je mnogo važnija. Čak onog razumevanja i kad se ne razumemo. To su ta pitanja afiniteta i mentaliteta i sličnih vaspitanja.

Razgovarao: Stevan Momčilović, 90's foto: Nebojša Babić, obrada: Yugopapir (Huper, jun 1992.)