7 srpskih slikara i vajara

Neki od najpoznatijih naših umetnika vodili su neverovatne živote

Sava Šumanović: Ludilo i smrt

Slikar čuvenog „Pijanog broda“ bio je slabog psihičkog zdravlja. Ustaška patrola ga je ubila 1942. godine

Sava Šumanović rođen je u građanskoj porodici 1896. godine u Vinkovcima, ali je još kao dete s roditeljima prešao u Šid. U Zagrebu, gde živi kod strica, uglednog advokata, 1918. završava Višu školu za umjetnost i obrt, a dve godine kasnije, 1920, s novcem koji dobija za svoje slike i onim od oca putuje u Pariz i postaje najbolji đak čuvenog Andrea Lota. Tu ostaje godinu dana, a u Grad svetlosti se vraća 1925. Zapaža ga pariska kritika, francuska vlada otkupljuje jedan njegov rad, a 1927. slika „Pijani brod“. Ovo platno danas se ubraja u sam vrh srpske umetnosti 20. veka, ali je u ono vreme bilo dosta kritičara koji su „Pijani brod“ loše ocenili. Te ocene bile su okidač za umetnikovu bolest.

Mrzeo kritiku

Iako su mu sve slike osim „Pijanog broda“ bile hvaljene i poznate, on se žalio na neuspehe u životu. Od detinjstva je kod njega bila prisutna sklonost ka svadljivosti, potreba da stalno dokazuje pravdu i prvenstvo. Ostalo je zapisano da je nesrećni slikar „svaki lični uspeh smatrao za normalnu stvar, a bilo kakvu neprijatnost koja i nije morala biti u vezi s njegovim slikama za katastrofu“. Pred venčanje raskida vezu s jednom vajarkom, inače lepom i obrazovanom ženom, jer su to tražili njegovi roditelj: bila je Hrvatica, katolikinja i već je imala dete. Posle toga, roditeljima u pismu obećava da „nikad više neće uraditi ništa što nije po njihovoj volji“. Slikar je poludeo. U njegovim pismima jasno se vidi težak psihički poremećaj. Njegove rečenice duge su i po nekoliko strana, bez ikakvih znakova interpunkcije; na jednom mestu navodi i da je izmislio avion i detaljno opisuje kako mu je taj izum ukraden, zbog čega planira da se osveti... Majka ga 1929. dovodi iz Pariza i smešta u jednu privatnu kliniku u Beogradu.

U bolnici je satima znao da stoji ili kleči bez reči, bez pokreta, bez znaka života. A kad bi mu bilo bolje, šetao je oko bolnice i pravio skice za slike...

Kad mu se stanje popravilo, roditelji su mu obezbedili idealne uslove za rad: najveća soba u kući pretvorena je u atelje, imao je sopstvenog kočijaša, koji ga je, propisno obučenog po najnovijoj modi, vozio kroz Šid, na Frušku goru... u potrazi za inspiracijom. Tokom tih pet-šest godina provedenih u porodičnom domu naslikao je oko šest stotina slika. Zbog loših kritika „Pijanog broda“ bio je ljut na Francuze, pa je prestao da govori francuski, a platna više nije potpisivao kao „S. Choumanovitch“, već ćirilicom „Сава Шумановић“.

Izložio 400 slika

Beograd je 1939. godine video najveću izložbu slika do tada - Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su s velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja.

Posle napada Nemačke na Jugoslaviju, Šid i ceo Srem ulaze u sastav NDH, a on prestaje da potpisuje slike jer je ćirilica zabranjena. Stavlja samo godinu. Izgleda da je zbog majke odbio predlog prijatelja da pređe u Beograd, što ga je koštalo glave. Ustaška patrola upala je u njihovu kuću pre podne 28. avgusta 1942. Našli su ga za štafelajem. Zamolio je agente da pričekaju dok se okupa. Onda se obukao, majci poljubio ruku i pošao s njima. Dva dana kasnije 121 Šiđanin, među njima i Šumanović, odveden je u Sremsku Mitrovicu i streljan na tamošnjem srpskom pravoslavnom groblju.
Toma Rosandić: Konji ispred Skupštine

Vajar iz Splita napravio je čuvenu skulpturu „Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci“, za koju se veruje da prikazuje poslanike kao životinje

Toma Rosandić rođen je u porodici kamenoresca 1878. godine u Splitu, tada u sastavu Austrougarske. Kao mladić odlazi u Italiju, gde radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine nastavlja školovanje u Beču. Od kraja Prvog svetskog rata živi u Beogradu. U delu grada zvanom Senjak 1927. godine sagradio je kuću i atelje, u kojem je radio do duboke starosti.

Prvi rektor

Jedan je od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, a 1937. godine bio je izabran za njenog prvog rektora.

Njegova skulptura „Igrali se konji vrani“ nalazi se na ulazu u Dom Narodne skupštine. Pun naziv ove skulpture zapravo je „Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci“. Deo je uzet iz narodne pesme „Igrali se konji vrani“, a drugi deo „i sa njima i div junaci“ dodao je sam Rosandić.

Gradnja Doma Narodne skupštine započela je 27. avgusta 1907. godine, kada je kralj Petar I Karađorđević na ovom mestu položio kamen temeljac, udarivši pritom tri puta srebrnim čekićem po njemu. Zdanje je, međutim, završeno tek 1936! Otvoreno se govorilo da je jedna beogradska gatara, čuvena u to vreme, prorekla da će i kralj Petar i kralj Aleksandar umreti pre nego što Skupština bude sazidana, pa je Aleksandar naredio da se sa gradnjom oteže. Šta god da je bilo, činjenica je da su radovi traljavo išli sve do 1934. godine, kada je Aleksandar ubijen, a da je zgrada posle toga ekspresno završena i osveštana 1936. godine.

Skulpture konja i ljudi Toma Rosandić radio je u svom ateljeu na Senjaku i završio ih 1936. Livene su godinu i po u „Livnici Jeremić“ u Vrčinu, a legenda kaže da su posao dobili jer je njihova ponuda samo za dva dinara bila povoljnija od ponude konkurencije.

Figure ljudi i konja postavljene su tamo gde su i danas 1938. godine. Odmah se Beogradom proširio vic da ove dve skulpture pesničkog imena ne znače samo igru i borbu između čoveka i prirode nego da jedna simbolizuje čoveka koji konja, odnosno poslanika, sa malo otpora uvodi u skupštinu, a druga prikazuje konja koji se divlje upinje da ga čovek ne izvede iz skupštine...

Toma Rosandić u rodni Split se vratio 1955. godine, ostavivši gradu Beogradu svoje imanje, vajarski pribor i nameštaj koji je sam izradio. Od 1963. godine tu je njegov muzej.

Voleo žene

Umetnik je celog života pokazivao izuzetnu naklonost ka ženama, a to najbolje ilustruje i priča o pripremama za njegov put iz Beograda u Split: „Grupa lekara i državnih funkcionera stajala je nasred velike sobe, govorili su o pripremama prevoza, o lekaru koji će ga pratiti u posebnom avionu. Tomo je ležao na belom krevetu, bela kosa i brada su mu u neredu, iz otvorenih usta curila mu je sluz, a jezik se koji put pojavi. U sobu često je ulazila jedna mlada medicinska sestra, svetoružičastog tena kao fini porculan, u belom bolničkom mantilu, utegnute zlataste kose... Tomo leži na stranu, jezik mu je skoro stalno napolju, a krupnim zelenim očima prati kretanje mlade bolničarke i drhtavim glasom, jedva razumljivim, kaže: Da... da i o... ona pođe sa mnom!“

Rosandić je umro u Splitu 1958. godine. Gradska opština mu je ispunila želju da njegova pogrebna povorka prođe kroz srce grada i duž obale, i to je bila poslednja takva sahrana u ovom gradu.

Milena Pavlović-Barili: Samoubistvo zbog jezivog saznanja

Slikarka se ubila 1945, a pričalo se da je to učinila jer je muža zatekla u krevetu s njegovom majkom

Srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata Milena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu 1909. godine.

Čudo od deteta

Ćerka Danice Pavlović, potomka najstarije Karađorđeve ćerke, i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika Bruna Barilija, bila je čudo od deteta. U petoj godini čitala je novine, učila italijanski i francuski, u sedmoj pisala stihove o smrti, u desetoj u Gracu savladala nemački, a u 12. godini upisuje se u Umetničku školu u Beogradu, koja je imala status međuratne likovne akademije. Školovanje nastavlja u Minhenu, a zatim putuje u Španiju, London, Pariz, Rim, Oslo... Mlada je, ali već izlaže svoje slike širom Evrope, a u uglednim italijanskim časopisima objavljuje i svoje pesme.

Ali nijedna varoš u njenoj Jugoslaviji ne želi da je primi za nastavnicu crtanja. Za najobrazovaniju i najtalentovaniju slikarku nigde nema mesta u rodnoj zemlji. Pesnik Sibe Miličić kupuje njenu sliku „Anđeli“ i ona tim novcem kupuje kartu do Amerike. U leto 1939. stigla je u Njujork. Brzo se snašla u novoj sredini i već naredne godine imala je izložbu. Uporedo sa slikanjem, bavi se i dizajnom izloga, naslovnica i reklama u časopisima. Njene ilustracije ukrašavaju časopise Vog, Šarm, Herst i Harpers bazar, a ona se kreće u visokom društvu. Postaje bliska prijateljica - neki izvori tvrde da je to bila i ljubavna veza - sa kompozitorom Ðan-Karlom Menotijem i kreira kostime za balete. Jedna beleška o njoj iz tog doba glasi: „Naglas se pričalo da je bila lepša i ljupkija i od svojih slika i modela, pa su, kada uđe u prostoriju punu bogatih lepotica, svi pogledi ostajali na njoj, onako jednostavnoj, bez nakita i sa šeširićem koji je sama skrojila.“

Posle ljubavnog razočaranja u vezi s jednim kubanskim pijanistom, 1943. udaje se za oficira Roberta Tomasa Goslena iz Čikaga.

U jesen 1944. Milena Pavlović-Barili tokom jedne šetnje pada s konja. Pet meseci je provela u gipsu, nepokretna od pojasa do vrata. Prvih dana 1945. mogla je da se obuče, da hoda... Uveče 5. marta 1945. uzela je tablete za spavanje i nikad se nije probudila.

Iznenadna smrt

Njujork tajms je objavio Mileninu fotografiju uz vest da je smrt nastupila iznenadno, kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Ali njeni prijatelji znali su više. Ðan-Karlo Menoti je jednoj spisateljici, autoru Milenine biografije, ispričao: „Pad s konja bio je lakša nesreća, od koje se ona vrlo brzo oporavila. Došla je kod mene da mi poveri da je zatekla svog muža u krevetu s njegovom majkom. Kad mi je to ispričala, bila je očajna. ‘Samo ti znaš’, ponavljala je. Strašno me je potreslo... Jednom prilikom su me upoznali sa Goslenovom majkom i ja sam se usudio da je pitam, ne, ne za ono sa sinom, već kako je umrla Milena... Promenila je boju. Nije htela da govori o tome. ‘Suviše je bolno’, rekla je.“ Šest godina posle Milenine smrti pisao je ženi njenog strica: „Nisam u potpunosti uspeo da izbrišem iz glave sumnju da je Milena izvršila samoubistvo... Ostaće zauvek živa među onima koji su je poznavali.“

Boža Ilić: Sa Olimpa u zaborav

Gluvi dečak iz Žitnog Potoka kod Prokuplja postao je najvažniji slikar posleratne SFR Jugoslavije

Boža Ilić rođen je 1919. godine u selu Žitni Potok kod Prokuplja. Iako je ovo mesto nekad bilo veliko i razvijeno i sedište opštine, zapravo je uvek bila zabit na jugu Srbije, daleko od svih važnih puteva. Boža je bio đak trećeg razreda osnovne škole kad je, klizajući se, propao kroz led u reku. Nekakva lekarka koja se zadesila u Žitnom Potoku mališanu je dala kinin, lek koji se tada koristio za sve boljke. Ali zbog prevelike doze, dete je ogluvelo i zanemelo. Moć govora će Boža Ilić kasnije delimično povratiti, iako je više mumlao nego jasno izgovarao reči, ali mu je sluh ostao potpuno oštećen, pa su ga celog života zvali Boža Gluvi.

Učio od kaluđera

U Žitnom Potoku se tada zadesio i nekakav kaluđer koji je došao da živopiše ikonostas u seoskoj crkvi. Gluvonemi dečak prvo ga samo posmatra, zatim mu pomaže glačajući drvene ploče, da bi mu vremenom bilo povereno i nanošenje boje na njih, što se - zahvaljujući pokazanom umeću - završava dozvolom da boji odeću svetaca. Kaluđer mu po završetku posla piše na papiru da u Beogradu postoji škola u kojoj se uči slikanje i šesnaestogodišnji Boža 1935. napušta Žitni Potok.

U Beogradu živi veoma teško: spava na stovarištu uglja, nosi poklonjenu odeću, a hranu zarađuje poslužujući u boljim kućama, ali ne odustaje od školovanja.

Kraj Drugog svetskog rata zatiče ga na poslednjoj godini likovnih studija.

Boža Ilić u tek oslobođenoj zemlji brzo se pročuo kao autor velikih kompozicija s motivima iz rata i okupatorskog terora, i o njemu se govori kao o izuzetno darovitom slikaru. Platna mu otkupljuje država i on kao njen prvi posleratni stipendista putuje u Pariz; slikom „Sondiranje terena na Novom Beogradu“ predstavlja 1950. godine socijalističku Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji; ženi se beogradskom lepoticom, a pozira mu i Tito, koji je tada postao počasni član SANU... Boža radi celu njegovu figuru za svečanu salu Akademije, ali ta slika završava u Nišu - komisija SANU zaključila je da Tito na portretu nema plemenit i produhovljen izraz, pa je umetnik prodaje niškoj opštini, gde joj se gubi svaki trag.

Odlazak u anonimnost

Ovaj vrtoglavi uspon u mladosti doneo mu je publicitet kakav se u našoj sredini više neće sresti i obezbedio mu status državnog slikara broj jedan. Ali posle raskida Tita sa Stajinom, u Jugoslaviji se osetilo popuštanje komunističkih stega u svim oblastima javnog života, pa i u umetnosti. Duh modernog prodire i u slikarstvo, i Boža Ilić sa svojim realističkim delima više nikome nije interesantan. Sa olimpijskih visina za godinu dana potonuo je u zaborav!

Povlači se u svoj stan u Beogradu i gotovo tri naredne decenije preživljava od socijalne pomoći i zahvaljujući kolegama koje su povremeno kupovale poneko njegovo manje platno. Boža Ilić, naime, nije hteo da prestane da slika, ovog puta pejzaže na malim platnima iako je bio provereni majstor velikih kompozicija. Otkrio je i novu strast - pravljenje violina, i u tome je dostigao majstorstvo, iako nikada nije mogao da ih čuje.

Slike nastale u ovom periodu izlagao je nekoliko puta i dobijao je vrlo pohvalne kritike. Komplimenti su pljuštali i 1994. godine, povodom izložbe u beogradskom Narodnom muzeju, istina, ovog puta kasno - izložba je bila in memoriam, Boža Ilić je umro u aprilu 1993.
Igor Vasiljev: Smrt na železnici

Talentovani slikar stradao je 1954, kada je na ekskurziji pao iz voza pod nerazjašnjenim okolnostima. Bio je nag i kraj njega je bio crni pas, kao na slici

Igor Vasiljev rođen je 1928. godine u porodici ruskih emigranata slikara, pa je i sam već kao dete stao za štafelaj.

Neobuzdani mladić

U mladosti se isticao neobuzdanošću: pentra se po fasadama kuća i stenama u Topčideru, skida sijalice sa uličnih svetiljki, stoji na krovu vagona sve do pred sam tunel, roni ispod balvana koje je Sava nagomilala... Još pre nego što je maturirao, oženio se školskom drugaricom i dobio ćerku. Bio je jedan od najlepših muškaraca u Beogradu. „Pamtio se dan kada je Igor Vasiljev, svetloplavih očiju nad kojima se nadvija pramen lanenoplave kose, ležerno obučen u rusku rubašku ili belo buretsko odelo, prošao Knez Mihailovom ulicom“, ostalo je zapisano.

Ističe se i slikarskim talentom, pa se 1948. godine upisuje na Likovnu akademiju, ali odbija da se povinuje ukusu profesora. Ne pamti se da je neko pre njega ocenjen šesticom. Napušta akademiju, ali i dalje slika.

Član je ilegalne Demokratske omladine Jugoslavije, organizacije koja se zalagala za rušenje komunističke vlasti, iste one kojoj pripada i Borislav Pekić. Zbog toga što se bavio „neprijateljskom delatnošću u cilju sprovođenja terora i različitih diverzija, nedozvoljeno posedovao oružje, čitao i rasturao antikomunističku literaturu“, osuđen je na tri godine zatvora, a onda amnestiran.

Po izlasku iz Zabele studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, priređuje prvu samostalnu izložbu i u 24. godini biva primljen u Udruženje likovnih umetnika Srbije kao najmlađi njegov član.
Bez ikakvog vidljivog spoljašnjeg razloga, njegove slike postaju izrazito mračne.

„Sve vrvi od nakaza, prosjaka iskreveljenih lica. Na groblju se priređuje i venčanje. Jedna od poslednjih slika, o kojoj su posle napisani eseji i čiji se značaj tek naknadno uočio, jeste poslednji Igorov autoportret u zagrljaju (sopstvenog?) kostura, sa lobanjom iskeženih zuba i zloslutnim svetlucanjem pomalo tužnih očiju. Igor ima oreol, svoj plavi pramen kose i oči, krupne i takođe pomalo tužne. Iza ovog dvostrukog portreta je ono isto ledeno plavo nebo s mesečinom, grobljem i crnim pticama kao i na ostalim slikama ovog ciklusa, koji predskazuje smrt“, beleži jedna autorka.

Predskazanje

Među tim slikama je i platno „Utopljenik“, na kojem su predstavljeni telo u plićaku nabujalog potoka i crni pas u pozadini.

Igor Vasiljev izgubio je život pod nerazjašnjenim okolnostima i ispao je iz voza na ekskurziji, na putu za manastir Ravanicu 10. aprila 1954. godine, u blizini Ćuprije.

Za sobom je ostavio 120 slika i veliki broj crteža. Preko stotinu njegovih crteža ostalo je u zatvoru u Zabeli i njima se zametnuo svaki trag.

Momo Kapor zabeležio je legendu o smrti Vasiljeva: „Neko ga je video kako na platformi između dva vagona svlači najpre košulju i baca je na tucanik ispod šina: ‘Ode košulja Igora Vasiljeva!’ uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takođe ih bacio: ‘Odoše pantalone Igora Vasiljeva! Odoše cipele Igora Vasiljeva! Odoše čarape Igora Vasiljeva...’ ‘Ode Igor Vasiljev!’, poslednje je što je uzviknuo pre nego što je potpuno nag pao pod točkove, kaže legenda.“
Kad su ga našli, ispod mosta u plićaku nevelike reke, u blizini je, kažu, bio jedan crni pas.

Dragan Malešević Tapi: Život obavijen tajnama

Jedan od najpopularnijih slikara devedesetih bogatstvo je stekao kao falsifikator voznih karata

I život i smrt Dragana Maleševića Tapija obavijeni su tajnom. Jedina izvesna činjenica jeste to da je bio izvrstan falsifikator i da je devedesetih godina u Srbiji bio izuzetno popularan.

Pravio mit o sebi

Brižljivo je izgradio mit o sebi kao o slikaru čija dela u svetu dostižu izuzetne cene. Na stranicama dnevne i nedeljne štampe posvećivani su mu obimni intervjui, sa Tapijem su se fotografisali poznati glumci i javne ličnosti, izložbe na kojima su izlagana njegova dela otvarala su ugledna imena našeg umetničkog života.

Rekonstrukcija njegove mladosti na osnovu tih intervjua izgledala bi ovako: rođen 1949. godine, dar za falsifikovanje, sumnjivu zaradu i pranje novca Tapi je pokazao još u ranom detinjstvu. U četvrtom razredu osnovne škole pravi prvi falsifikat. Svom školskom drugu iz razreda piše lekarsko opravdanje, praveći pečat od gumice na koju urezuje „dr Dragan Malešević“... Kao dečak preprodavao je upola cene novine koje je njegov otac, novinar, donosio kući, i od te zarade otkupljivao srebrnjake i preprodavao ih zlataru u Balkanskoj ulici. Kasnije tapka karte ispred Doma omladine i bioskopa „20. oktobar“ i zbog tog „zanata“ dobija nadimak Tapi. Falsifikatima se vraća nešto kasnije, kada mu prijatelj ostavlja iskorišćenu povratnu voznu kartu do Trsta, koju Tapi potapa u alkohol i tako briše slova napisana preko indiga, pa ispisuje kartu na relaciji Beograd-Beč. Taj posao se toliko razvija, on može da ponudi karte za sve pravce, pa su građani jedno vreme bili uvereni da je reč o pravoj agenciji! Zbog ove akcije je odležao zatvorsku kaznu, ali kao što je tvrdio - kratko.

Dragan Malešević Tapi je još 1970. posedovao beli „rols-rojs“, jedini u Jugoslaviji, a potom i „kadilak“. Izjavljivao je da su zlobni ljudi koje iritira činjenica što on ima takve limuzine. U Beogradu je sa Arkanom držao klub „Amadeus“. Ima autora koji tvrde da je, kao i Arkan, bio saradnik Udbe.

Hiperrealizam

Prvi put je izlagao u Rovinju 1985. Tvrdio je za sebe da je jedan od najboljih hiperrealista na svetu. Po svemu sudeći,u osnovi njegovog uspeha ležala je poseban tehnika preštampavanja fotografija na platno i njihova dorada četkicom. Ali ovo ne bi bilo dovoljno bez podrške medija, koji su nekritički prenosili njegove izjave o basnoslovnim sumama koje je dobijao za svoja platna. Navodno su njegovi kupci bili Džordž Buš i ostali predstavnici svetske elite, ali niko nikada nije dokumentovao te tvrdnje. Uhapšen je 2002. godine sa grupom osumnjičenih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe 2002. godine. Na dušu im je stavljan i niz drugih ubistava, kao i namera da izvrše atentate na srpske političke čelnike. Zvanična verzija je da je umro od infarkta. Nezvanično, tokom saslušavanja grupe je davljen plastičnom kesom navučenom na glavu i mučen...

Sahranjen je u prisustvu brojnih prijatelja i javnih ličnosti, po pravoslavnom obredu, ali sa masonskim simbolima. U čitulji u Politici pisalo je da je Dragan Malešević Tapi mason najvišeg, 33. stepena i grandkomander Vrhovnog saveta Srbije drevnog i prihvaćenog Škotskog reda. Nakon njegove smrti Velika nacionalna loža Srbije formirala je novu ložu pod imenom „Dragan Malešević Tapi“.