Pojava paparaca nije nova u svetu i zapravo ima dugu tradiciju. Onog momenta kad je Holivud zavladao svetom, tad je paparaco kultura preplavila medije.

Svojevremeno je Rim bio stecište svetski poznatih ličnosti. Mnogi filmski setovi su zbog uštede premešteni iz Holivuda u Italiju, pa su rimski kafei, restorani i barovi u kultnoj Via Veneto ulici “vrveli” od zvezda kao što su Ava Gardner, Džejn Mensfild i Anita Ekberg. One su bile i mete paparaca. Paparaco (množina Paparaci) bio je u početku šaljiv, a vremenom je postao uobičajan naziv za senzacionalističkog fotografa.

Paparaci obično rade za žuta novinska izdanja ili tabloide. Njihovo delovanje je kontroverzno; s jedne strane postoji potreba za slobodnim izveštavanjem o poznatim osobama, a sa druge “rad” paparaca se može smatrati i kao nezakonito ometanje privatnosti, neetičko ponašanje. Reč dolazi od imena nametljivog novinarskog fotografa Voltera Santesoa u filmu “Život je lep”, Federika Felinija iz 1960. godine.
paparaco-profimedia.jpg
Profimedia 

Felini je pročitao knjigu u vreme priprema za svoj film i bio fasciniran tim imenom. Budući da je Felinijev podrugljivi opis paparaca kao “čopor vukova držača kamere”, paparaci su uvek imali negativnu reputaciju. Za razliku od Boba Vilougbija, prvog filmskog fotografa na setu iz vremena 1940-ih, koji je fotografisao zvezde u toku pauza snimanja, paparaci ne žele da svojim fotografijama kreiraju umetnost.

Umesto toga, njihove najprofitabilnije fotografije su one koje “brišu” svaku distancu između poznate mete i promatrača, eksploatišući sve, od nervnog sloma do loših frizura. Savršen primer toga je Britni Spirs. Sve njene slike sa crvenog tepiha su bezvredne u odnosu na zrnastu i nekvalitetnu fotografiju paparaca Luiza Betata, koji je uslikao pevačicu kako sedi u frizerskom salonu, polu obrijane glave i električnim brijačem u ruci.
britni-spirs-celava-profimedia.jpg
Profimedia 

Nekoliko decenija ranije, u rimskoj Via Veneto ulici, rodnom mestu paparaci kulturnog fenomena, italijanski fotografi amateri šunjali su se oko poznatih mesta, čekajući priliku. Iako se od tada paparaci industrija značajno promenila, ona i dalje uključuje mnogo čekanja, kao kad lovac sa zapetom puškom čeka jelena.

Ron Galela, jedan od najslavnijih ili (ozloglašenijih) figura u istoriji paparaca. On je išao do krajnjih granica pri uhođenju svojih omiljenih zvezda. Tokom pedesetogodišnje karijere, koja je počela 1950-ih, Galela je na slikama Elizabet Tejlor, Marlona Branda i drugih zvijezda sa “A” liste zaradio pravo malo bogatstvo. Međutim, on nije zaslužio njihovo poštovanje.
ron-galela-kolega-profimedia.jpg
Profimedia 

Galela je najviše poznat po tome što je godinama pratio Žaklinu Kenedi Onazis od Njujorka do grčkih ostrva. Ovo praćenje je 1973. godine dovelo do toga da mu je zabranjeno da se bivšoj prvoj dami Amerike približi na 38 metara, ali on se nije obazirao na takve zabrane već se prerušen penjao po drveću i vozio taksijem, kako bi napravio novu sliku Džeki O. Drugim rečima, on je postavio standarde za današnje paparaci ludilo - kralj paparaca.

(Azramag)