Kada me je otac tri godine kasnije, kada sam već studirao film, pitao da li želim da idem ponovo u Kan na festival, odgovorio sam da ne želim i da ću ići samo onda kada budem imao svoj film u programu

Prvi susret s festivalom u Kanu imao sam sa 17 godina, pre nego što sam upisao filmsku režiju. U Francusku sam otputovao s roditeljima. Za mene je taj, prvi susret bio dosta frustrirajući. U poređenju sa svim događajima, ljudima i brzinom koju sam tamo zatekao, imao sam osećaj da sam potpuno nebitan. Čovek koji se bavi filmom ima mogućnost da za vreme festivala utvrdi gde se nalazi u odnosu na ostatak planete, što je za mene bilo vrlo frustrirajuće iskustvo.

Kada me je otac tri godine kasnije, kada sam već studirao film, pitao da li želim da idem ponovo u Kan na festival, odgovorio sam da ne želim i da ću ići samo onda kada budem imao svoj film u programu. On mi je odgovorio da mogu da apliciram s filmom jer Kan ima i studentsku selekciju. Prijavio sam film ne očekivajući ništa i, na moje iznenađenje, film je prošao u selekciju od 20 filmova odabranih od oko 1.800 studentskih i kratkih filmova prijavljenih te godine.

Kada sam došao drugi put, sada s filmom, moj doživljaj je bio potpuno drugačiji. Kan je mesto na kom se neguje filmska umetnost, kroz filmove, crveni tepih, najveći filmski market na koji dolaze filmski radnici iz celog sveta... Nije bitno iz koje zemlje dolazite, da li ste poznati reditelji ili debitant, da li ste pre toga bili više puta na festivalu ili nijednom, ako imate dobar film, festival to prepoznaje i ukazuje celom svetu na vas i vaš delo.

Filmovi, crveni tepih, žurke, sastanci na filmskom marketu, intervjui, jutarnja kafa na Kroazeti, Mel Gibson, Švarceneger i Džet Li u borbenom vozilu, sve to zajedno čini magiju Kana koja se, srećom, ponavlja svake godine.