7 priča o komičarima koji su zasmejavali Jugoslovene
Fantastična sedmorka: Čkalja, Mija, Nela, Ljuba, Minimaks, Moljac, Jova, plus Biljana, Gidra, Nikola, Bićko, Mićko, Voja, Petrući...
Humor koji je u onoj Jugoslaviji (onoj od Jajca 1943. do Slovenije 1991) gajila, plasirala i promovisala ova sedmorka o kojoj ćete pročitati redove koji slede, bio je duhovit. Jeste, postoji i humor koji nije duhovit! Okej, možda ovih sedmoro i nisu bili baš najduhovitiji, ali narod se smejao njihovim gegovima, vicevima, skečevima, scenama. Uz njih su nekako vedriji bili dani. Naravno, ovih sedam likova iz bivše FNRJ i SFRJ o kojima je u ovom tekstu reč nije držalo tapiju na humor, ali ovi su bili nekako najkarakterističniji. KAKO SMO SE SMEJALI
Jugoslovene je zasmejavala i Biljana Ristić, pa Dragomir Bojanić Gidra, pa Nikola Simić, pa kompletno Indeksovo radio pozorište s likovima poput Slobodana Bićanina Bićka, Dragoljuba S. Ljubičića Mićka, Branislava Petruševića Petrućija, Petra Lazića Pere, Nenada Radulovića Leptira, Jugoslava Pantelića i Voje Žanetića (bilo ih je još!), smejao se narod i Dudeku i Regici iz Podravine i...
I to je to; humor nas je održavao, njemu hvala. Dokle je mogao. Kad više nije mogao, kad su puške postale jače od humora, Jugoslavija se pretvorila u Tugoslaviju. Al‘ gotovo je sad. Što smo se smejali, smejali smo se! Što bi reko Minimaks: „Ćao, nema više!“
1 Miodrag Petrović Čkalja
Teško je danas dočarati koliko je Čkalja bio Velik. I teško da će se ikada više pojaviti takav Komičar i teško da će se narod nekom toliko smejati. Preciznije, teško da će neko u sledećih sto godina uspeti da toliko nasmeje ovaj narod
Čkalja kao čkalja ne postoji, postoji čaklja i Miodrag Petrović bi bio poznat kao Miodrag Petrović Čaklja (ko ne zna, čaklja je gvozdena kuka na vrhu motke, najčešće služi za hvatanje riba) da kao klinac nije napravio lapsus. A ovako je to bilo: priča kaže da je jednom s društvom, još kao dečačić, u rodnom Kruševcu krenuo na pecanje i zatražio od druga alat: „Daj mi to... Dodaj mi tu... Tu čaljk... tu čkalju!“ Drugari se, naravno, nasmeju i zalepe mu nadimak za ceo život! Čkalja! A i ličio je na čkalj, pardon, na čaklju - suvonjav i štrkljast.
Eto otkud Čkalja.
A otkud Čaklj, pardon, Čkalja u glumi kad je bio upisao veterinu? Pa, eto, sudbina. I bolje što je tako ispalo.
Veselo veče
Rođen je 1. aprila 1924. u Kruševcu. Sa dvadeset i pet godina stao je pred mikrofon Radio Beograda, u više nego kultnoj emisiji „Veselo veče“, i sve posle toga je - legenda.
Odigrao je više od 200 uloga na filmu. Od toga bar 190 komičnih. Snimao je i ploče. Komične, naravno.
Čovek Legenda bio je svih tih godina postojanja nešto najskromnije što običan čovek može da zamisli. A on - zvezda, zna ga dvadeset miliona ljudi. Znaju ga i vole ga. Vole ga jer ih nasmeje a ne mora ništa da radi. Dotle je išla ta njegova pojava!
Dakle, bilo je to ovako: pojavi se Čkalja na ekranu, još ni reč ne progovori, a publika širom Jugoslavije, svako u svoja četiri zida, krene da se smeje! Draga današnja deco, ozbiljno je tako bilo!
A mnogo pre TV aparata bilo je ovako: nedeljom uveče od osam, tek je nekoliko godina od Drugog svetskog rata prošlo bilo, sav se narod pokupi sa ulica i svi se nabiju uz radio. Jedan radio na ceo komšiluk! I svi slušaju Miju i Čkalju!
To je danas nezamislivo.
I teško je to dočarati i teško da će se ikad više pojaviti takav Komičar i teško da će se narod nekom toliko smejati. Preciznije, teško da će neko u sledećih sto godina uspeti da toliko nasmeje ovaj narod. Zbog toga, probajte da pamtite Čkalju dok možete. Lepo je.
Kamiondžije
Valjalo bi da Čkalja ostane upamćen po svim ulogama. Jordan, Pepi, Jovanča Micić, poljar Lijan, Jarić T. Živadin, Firga... I svaki od njih duhovit na čkaljski način.
Ima jedna legendarna scena sa snimanja filma „Kamiondžije opet voze“ (1983, to nećete naći na internetu): epizodni glumac Milo Miranović igra onog priglupog Skočajića, a Čkalja igra smotanog Jarić T. Živadina zvanog Jare.
I, pada klapa, kreće scena, Jare nešto laprda po scenariju, zasmejava i kamermane, i reditelja, i sve okolo, al‘ tišina je (snima se!), a Milo Miranović mora (opet po scenariju) da bude ozbiljan i - glup! Takva mu uloga. I, u jednom trenutku, dok se scena snima (tišina, snima se!), Milo se presamiti i padne na kauč. Nabio glavu među one federe na kauču i kuka: „Ljudi, ne mogu ja ovo!“ Svi misle zaplakao se, a on i - jeste! Plače od smeha i kuka: „Dajte, ljudi, pa ovo ne može da se izdrži!“
Ceo set prasne u smeh (prekidaj snimanje!), a Čkalja gleda onako belo: „A?!“ Jedva se Milo pribrao da scenu snime!
Eto, tako je bilo.
Penzionerske koske...
Priča o Miodragu Petroviću Čkalji zapravo je tužna. Nema tu mnogo komike.
Iza sebe je ostavio sina Čedomira Petrovića (rođen 1949), glumca i režisera, unuka Jovana takođe je glumica (1973), i to je ono lepo, njegovo, privatno.
- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru, koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde“ - deo je njegovog govora prilikom primanja nagrade za životno delo „Car Konstantin“.
U jednom od poslednjih intervjua (Vreme, 2001) rekao je:
- Vrlo sam zadovoljan kako sam proveo radni vek. Žao mi je što nije vrednovan kako treba, što neke stvari nisam dobio, ali prežaliću ja i to. Bilo mi je lepo. I ljudima je bilo lepo. I to ne može niko da mi oduzme.
„Umro je Miodrag Petrović Čkalja, najveći komičar kog je Slovenija ikad imala.“
Ovako je glasila rečenica u čuvenom slovenačkom listu Mladina dan posle smrti najvećeg komičara kog je Jugoslavija ikad imala.
Umro je 2003. U bedi. Danas ima ulicu u Beogradu, spomenik u Kruševcu i poštansku markicu. Cena 16,5 dinara.
Dakle, bilo je to ovako: pojavi se Čkalja na ekranu, još ni reč ne progovori, a publika širom Jugoslavije, svako u svoja četiri zida, krene da se smeje! Draga današnja deco, ozbiljno je tako bilo!
Osim što je sjajno glumio, odlično je pevao i isto tako slikao. Ipak, gluma je ono što je iza njega ostalo i što će ostati do ko zna još kad. Po tome će ga najviše pamtiti
Milosav Mija Aleksić (Gornja Crnuća, 1923 - Beograd, 1995) zapravo nije bio samo komičar već i nosilac ozbiljnih uloga. Ipak, u Jugoslaviji je najviše upamćen kao vrstan humorista i zbog toga su ga ljudi najviše voleli. Po tome ga danas najviše i pamte. U tandemu sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, najčešće, ali i po drugim ulogama.
Naše bake i deke pamte ga kao Raku iz Servisne stanice (kultna TV serija i film iz šezdesetih godina prošlog veka), kao pop Ćiru i kao junaka skoro svih Nušićevih komedija, a za ove malo mlađe dovoljne su samo dve reči: Aksentije Topalović! „Kad se sad nisam šlogirao, nikad neću!“
Umetnik tri u jedan
Ozbiljan glumac. Pomet, Smerdjakov, Tartif, Sirano, Ričard Treći... likovi su koji su ga proslavili u pozorištu. Po ulogama komičara ipak ga više pamte: Raka, Sreta Numera, pop Ćira, Aksentije Topalović. Ali to je nekako i prirodno. Uostalom, uvek je više ljudi bilo prikovano za radio i TV aparate, gde je Mija (uz Čkalju, mora da se ponovi!) bio kralj, nego za pozorište, gde je Mija takođe bio kralj.
Mija Aleksić je zapravo bio umetnik tri u jedan, samo što je na scenu najviše isplivala njegova gluma. Mija je, manje je poznato, zaista lepo pevao i lepo slikao, ali gluma je ono što je iza njega ostalo i što će ostati do ko zna još kad. Po tome će ga najviše pamtiti.
Streljanje
A ono što je Mija najviše pamtio celog svog života daleko je od bilo kakve komedije. Mija Aleksić je bio akter tragedije koja se izučavala juče, izučava se i danas, a izučavaće se i ubuduće - streljanje đaka u Kragujevcu 1941. godine.
U ponedeljak 20. oktobra 1941. krenuo je, kao i svakog dana dotad, u školu. Bio je učenik Druge muške gimnazije u Kragujevcu. Jedan je od retkih koji je u ta tri dana, spletom srećnih okolnosti, preživeo masovno streljanje civila i đaka.
Posle ga je život odveo u pozorište, i to prvo ono u Kragujevcu, ali tamo se odmah videlo da je Mija momak za velika dela. Videlo se da može mnogo više.
Ženio se dva puta, imao je trojicu sinova, ali, bez obzira na ogromnu popularnost, sjajno je čuvao svoju privatnost. Bio je strastveni pušač. Više puta je prestajao da puši. Jednom je samo prestao da pije, pred penziju, sredinom sedamdesetih. Da, i piće mu je bilo strast. Tri Mijine velike strasti bile su: gluma, cigarete i piće. Ona malo manje: pevanje i slikarstvo. Dobio je sve nagrade koje je mogao da dobije.
Preminuo je u Beogradu 12. marta 1995. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
KRALJ DRAMA
Ozbiljan glumac. Pomet, Smerdjakov, Tartif, Sirano, Ričard Treći... likovi su koji su ga proslavili u pozorištu. Po ulogama komičara ipak ga više pamte: Raka, Sreta Numera, pop Ćira, Aksentije Topalović.
Tri Mijine velike strasti bile su: gluma, cigarete i piće. Dobio je sve nagrade koje je mogao da dobije.
Drugarica-čistačica Marica Hrdalo najčešće je sama pisala svoje satirične tekstove, i to najčešće politički angažovane: kritikovala je ondašnju vlast onoliko koliko se to moglo i koliko je to ondašnjoj vlasti bilo smešno
Zvala se Nevenka Marija Nela Maras Eržišnik Blažević. Da ne bude potpuno komplikovano (i komično), rođena je kao Nevenka, pa je uzela ime Marija, pa su je zvali Nela. Eto, nije komplikovano, zar ne?
Ako je Miodrag Petrović Čkalja bio najveći komičar kog je Slovenija ikad imala i ako je bio najveći komičar kog su Jugoslavija i Srbija ikad imale, onda je Nela Eržišnik bila najveća komičarka koju je Hrvatska ikad imala, a samim tim i Jugoslavija. Eto, nije komplikovano, zar ne?
Nedeljno popodne
U jeku najveće popularnosti TV emisije „Nedeljno popodne“, koja se po političkom ključu emitovala iz studija u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, jedan od najpopularnijih TV likova tog vremena bila je čistačica Marica Hrdalo.
Najčešće je sama pisala svoje satirične tekstove, i to najčešće politički angažovane: kritikovala je ondašnju vlast onoliko koliko se to moglo i koliko je to ondašnjoj vlasti bilo smešno.
Marica Hrdalo bila je obična čistačica iz tamo neke Radne organizacije (RO) i dok je držala četku u ruci, a maramu oko glave i one legendarne, poslovične borosane na nogama, stajala je pred kamerom i kritikovala sve moguće loše društvene pojave socijalističke Jugoslavije. A bilo je toga isuviše. I svima je bilo smešno.
Tragedija
Posle se ta Jugoslavija tragično raspala. Posle su svi komičari zasmejavali samo svoje nacije, posle su se svi udaljili jedni od drugih...
I Nela Eržišnik od Čkalje, s kojim je bila veliki prijatelj. Kad se SFRJ raspala, Čkalja se nije politički angažovao. Nela Eržišnik jeste. Kad je pročitala da tamo u toj dalekoj Srbiji njen prijatelj živi više nego bedno, napisala mu je pismo.
„Nikada neću zaboraviti naše susrete na snimanju dečje TV serije ‚Koliko je sati‘. Poprilično velika fotografija tvoja i moja, glava do glave, obe nekako nalik na tužnog Harlekina, visi na zidu moje glavne sobe. Našu zajedničku fotografiju u ovih petnaest godina mnogi moji posetioci su svakojako ocenjivali, a oni najpokvareniji zbog nje me i napadali po novinama. Uvek sam im ponavljala, pa to činim i danas. Ljude kakav je Čkalja, ovakve bogomdane umetnike, ovakve Srbe, vi mizerije nećete izbaciti iz moje kuće. Ni iz moje duše.“
Nevenka Maras je rođena 1922, život je provela kao Marija Blažević, a umrla je kao Nela Eržišnik 2007.
4 Ljuba Stepanović
Bio je prvi čovek sa hiljadu lica i hiljadu glasova. Bio je pionir imitacije u Titovoj Jugoslaviji. Bio je - Stevka Božurevka
Ljuba Stepanović je prvi muškarac u SFRJ koji se javno presvukao u ženu i prvi koji je javno imitirao Josipa Broza Tita. Bez posledica.
Bio je prvi čovek sa hiljadu lica i hiljadu glasova. Bio je pionir imitacije u Titovoj Jugoslaviji. Bio je - Stevka Božurevka.
Ove danas mnogo mlađe generacije pojma nemaju ko je bio Ljuba Stepanović, kako je izgledao i čime se bavio (Gugl je što se tiče Ljube siromašan), ali verovatno su makar jednom - ako imaju bar malo širokog opšteg obrazovanja - čuli za Stevku Božurevku. Samo nemaju pojma šta je to.
Stevka Božurevka je - Ljuba Stepanović, a Ljuba Stepanović je bio - car! Tako bi u najkraćem - u tri slova - mogao da se opiše Ljuba.
Tito kralj
Ljuba se rodio kao Dragoljub (pa otud Ljuba) u Božurevcu 1932. godine, a umro u Beogradu 1997, dan pred Dan mladosti, onaj dan kad se slavio Titov rođendan.
Kako je Ljubi uspelo da imitira Tita pred Titom i da Titu to bude duhovito i da se drug Tito - majku ti božju! - ne naljuti? Pa, lepo; Ljuba je bio car!
Postoji priča - istina, kažu - da je Ljuba u nekoj prilici pred samim Titom ispričao politički vic o tome kako ispada da je Tito kralj SFR Jugoslavije. Niko od poltrona i poltrončića oko Tita nije smeo da se nasmeje na kraju vica, dok se sam Tito nije grohotom nasmejao! „Ha, dobar ovaj, majku ti božju!“ Tito kralj! A Ljuba car!
Ljuba Stepanović je obišao ceo svet zahvaljujući svom talentu, na svakom kontinentu na kom su živeli Jugosloveni bio je i Ljuba; da ih uveseljava.
Bio je pionir imitacije, parodije, stendapa.
Da je neko od Ljube zatražio da imitira drvo ili kamen, i to bi Ljuba umeo! I mnogima bi bilo smešno.
Fudbalski klub
Ljubu, cara imitacije, godinama kasnije mnogi su imitirali. Manje-više uspešno. Ali jedno je Imitator, a drugo imitacija.
Boris Bizetić je devedesetih godina prošlog veka stavio maramu na glavu i pretvorio se u Slavujku, a Ljuba je to uradio najmanje trideset godina pre. Pretvorio se u Stevku Božurevku i oduševljavao raju. Pretvarao se u sve i svašta!
Jedan fudbalski klub nosi ime po Ljubi Stepanoviću! Je li to dovoljno da pokaže koliki je Ljuba bio car?!
Klub igra u Opštinskoj ligi Trstenik i nije dosegao slavu svog sunarodnika, grca na dnu tabele, ali i dalje s ponosom nosi ime slavne Stevke Božurevke! Uostalom, i nije fudbal za žene. Eventualno, da je Ljuba živ, pa da uđe na teren i izimitira kako se igra pravi fudbal!
Urednici i politički komesari/cenzori nisu ga hteli, ali publiku je baš bilo briga. Htela je ludaka s kojim će lakše prebroditi ludo vreme. Ludo vreme, evo, još traje, samo Minimaksa ćao, nema više
Ide konj kroz kukuruz i puši; baci pikavac, kukuruz se zapali, naprave se kokice, konj pomisli da je sneg i - smrzne se!
Ovakve je viceve pričao Milovan Ilić Minimaks. Prvo na radiju, a onda i na televiziji. Prvi je promovisao viceve bez veze.
Za razliku od većine dotadašnjih radio i TV voditelja, Minimaks je bio drzak. Do same granice poštovanja sagovornika. Ipak. Sa svima je bio na ti. Uz pomenuto poštovanje, naravno.
Prvi ludak na radiju
Milovan Ilić Minimaks (Lipnica, Kragujevac, 1939 - Padova, Italija, 2005) pričao je, dok je bio živ, da je veoma srećan što mu kum, kad mu je davao ime na rođenju, nije zaboravio prva tri slova. Inače bi bio Ilić Ovan. Ovako, bio je Škorpija, na šta je bio ponosan.
Ako je Ljuba Stepanović bio prvi u imitiranju žena i Tita, Milovan Ilić Minimaks je bio prvi koji je na radiju počeo da priča van svih dotadašnjih standarda. Nekonvencionalno i otkačeno - ludački. Slušaocima Drugog programa Radio Beograda ostala je u sećanju špica čuvene emisije „Tup-tup“, u kojoj se lepo kaže: „Većega ludaka (od njega) nema. Nema, nema, ne, ne!“
Emisija se, dakle, zvala Tačno u podne, skr. Tup-tup, a vodio je i neke druge emisije na radiju. Npr. Zvrk. Zbir vrhunskih radio komunikacija na Studiju B. Gde se isto tako vrhunski zajebavao sa svim i svačim. I svakim.
Imao je dugačak nos i još duži jezik. Zbog kojeg je imao i problema. Zbog nosa nije. Bar ne zvanično. Zvanično je bio novinar (i književnik), ali javnost ga je uvek doživljavala kao TV lice. Šta god to značilo. I prvi je promovisao ludačke kravate! Za smeh je bilo dovoljno samo videti šta to (za prijatelje) Mića ima vezano oko vrata.
Promoter estrade
Optuživali su ga za promovisanje šunda. U vreme kad se jasno znalo šta je šund (ili se bar naziralo) i da na neki način iskorišćava luckastog junaka beogradskog asfalta Žiku Obretkovića (i okolo salata u celini celosti uopšte nije patent Bogoljuba Karića, zna svako ko je čuo za Žiku!).
Ako su ga optuživali za promociju šunda, on se sam hvalio da je promovisao mnoge estradne umetnice. Prvi je, hvalio se, probio Lepu Brenu, na primer.
Bio je šoumen. Bio je pesnik, aforističar, radio i TV voditelj; autor emisija Minimaks, Tup-tup, Od glave do pete, Nedeljno popodne, Minimaksovizija, Maksovizija. Pisao je za Jež, Ilustrovanu politiku, Politiku. Dobio je silne nagrade za satiru.
O Minimaksu bi se mogla napisati knjiga. Doduše, i o svim ostalim jugoslovenskim komičarima, a sam Minimaks ih je napisao sedam. Ili osam. Između sedam i osam, ne zna se baš tačno. Tačno je samo da između sedme i osme nije napisao nijednu.
„Ne samo da nam se smeška lepša budućnost: svi nam se smeju“.
„Tačno je da nas je malo, ali zato smo međusobno posvađani.“
„Svaki nam je vođa legendaran, a retko koji normalan.“
Zbog ovakvih aforizama Milovan Ilić Minimaks se selio iz emisije u emisiju, s radija na televiziju i s televizije na radio. Urednici i politički komesari/cenzori nisu ga hteli, ali publiku je baš bilo briga. Htela je ludaka s kojim će lakše prebroditi ludo vreme. Ludo vreme, evo, još traje, samo Minimaksa ćao, nema više!
Ženio se dva puta. Imao je dva sina i jednu ćerku.
OZBILJAN ČOVEK
Imao je dugačak nos i još duži jezik. Zbog kojeg je imao i problema. Zbog nosa nije. Bar ne zvanično. Zvanično je bio novinar (i književnik), ali javnost ga je uvek doživljavala kao TV lice. Šta god to značilo. I prvi je promovisao ludačke kravate! Za smeh je bilo dovoljno samo videti šta to (za prijatelje) Mića ima vezano oko vrata
Bilo je tu nekog šarma brkatog nosonje koji je publici odgovarao. Odgovarao im je i šarm i nosonja. Pa i te presočne psovke, jebi ga
Miodrag Andrić je Ljuba Moljac, a Ljuba Moljac je - zajebant. Zapravo, bio je, pošto više nije. Pošto je, je li, umro, pa je sad nemoguće da se zajebava i da bude zajebant. Ali sad se verovatno zajebava na onom svetu, još od 1989, kad je i umro.
A nije da nije predviđao sebi smrt. I to više puta. I to se publika svaki put smejala tim njegovim forama i fazonima o smrti, kao da je to najveća šala, komika, geg.
Sočne psovke
Pričao je Ljuba Moljac o svojoj smrti na kasetama. Da, kasete! Ljuba je Moljac bio kralj kaseta! Stotine hiljada Ljubinih priča, fora, skečeva i tako toga bilo je nasnimljeno na kasete, i stotine hiljada ljudi je slušalo to. Deca nisu smela! Nisu, jer je Ljuba psovao kao kočijaš, navijač i Rambo Amadeus zajedno! Doduše, to su tad bila takva vremena da nije moralo na ekranu da piše 12+ nego su roditelji te kasete držali visoko na regalu.
Ljubu nikad niste mogli da vidite da se smeje. Bio je jugoslovenski Baster Kiton. Ili tako neki. Samo što je Ljuba pričao. Za razliku od Bastera. I to kako - lascivno, prosto, direktno, a opet, bilo je tu nekog šarma brkatog nosonje koji je publici odgovarao. Odgovarao im je i šarm i nosonja. Pa i te presočne psovke, jebi ga!
Miodrag Andrić je pre svega bio glumac. Profesionalni. Igrao je u pozorištu, na filmu i televiziji. Na filmu se pojavio više od pedeset puta. Sve do jedne uloge bile su mu sporedne, a onda je u filmu „Moljac“ odigrao samog sebe. Moljac je bio glavni glumac filma „Moljac“ (1984).
Ovde leži Ljuba Čuburac
Ali da se vratimo na smrt. Stalno se Ljuba zezao s tim. Na jednoj od kaseta pričao je kako bi njegovu sahranu bilo lepo da prenosi Milka Babović. E, ta je baš znala da vrši prenos. Prosurfujte po internetu da vidite ko je Milka.
U pomenutom „Moljcu“ odglumio je samog sebe i svoju smrt na bini. To mu se kasnije u životu i bukvalno desilo. U svom pravom životu umro je na pravoj bini.
Dok je bio na turneji s još dvojicom nosilaca velikog nosa (Milovanom Ilićem i Jovom Radovanovićem), s predstavom „Tri nosketara“, u mestu Glina u Hrvatskoj dobio je izliv krvi u mozak i završio karijeru. Njegovi prijatelji su kasnije govorili: „Umro na bini u Glini.“ Crni humor, kakav je i Ljuba voleo.
A ajmo sad o Ljubinom životu. Rođen je kao beba (ne kao odrastao čovek!) kojoj su dali ime Miodrag. U Kragujevcu 1943. Posle, kad je došao u Beograd, a došao je odmah, dali su mu nadimak Ljuba Moljac, po pozorišnom junaku kog je igrao na tekst Dragana Aleksića. Da je igrao Čkalju, mogao je da ima nadimak Čkalja, pošto je Miodrag, ali nije.
I tako je ostao Ljuba Moljac, lažov nad lažovima. Fudbalski lažov. Kasete s dogodovštinama Ljube Moljca lažnog lažljivog fudbalera bile su veliki hit u SFRJ.
Posle je Miodrag ostao Ljuba (Moljac) i kad je snimao druge vrste humora na kasete. Svi su ga slušali kao Ljubu Moljca. Slušali su kako se zajebava sa svim, pa i sa smrću.
„Ovde leži Ljuba Čuburac, umro na vreme, boli ga... uvo.“ Ovo ne piše na nadgrobnoj ploči Miodraga Andrića, iako urbana legenda kaže da je to tako. Nije. Ovo je samo jedna od Ljubinih fora, ima je na nekoj kaseti. Ako nemate kasetu i kasetofon (a teško da imate), imate internet, pa Jutjub, pa tamo ima svašta od Ljube Moljca!
Bio je oženjen i otac jedne ćerke i sina.
CRNI HUMOR
Dok je bio na turneji s još dvojicom nosilaca velikog nosa (Milovanom Ilićem i Jovom Radovanovićem), s predstavom „Tri nosketara“, u mestu Glina u Hrvatskoj dobio je izliv krvi u mozak i završio karijeru. Njegovi prijatelji su kasnije govorili: „Umro na bini u Glini.“ Crni humor, kakav je i Ljuba voleo
Jova Radovanović pripadnik je najoriginalnijeg, najboljeg i najkvalitetnijeg umetničkog klana koji je Jugoslavija imala! Jovin klan, poštenije rečeno Vasketov klan, zvao se Sedmorica mladih
Za razliku od Milovana Ilića Minimaksa i Miodraga Andrića zvanog Ljuba Moljac, Jova Radovanović nije imao kukast nos. Ali mu je isto bio velik. Pritom mu je možda bio - s oproštenjem - i najveći od sve trojice Nosketara, kako se i zvala pozorišna predstava kojom su zasmejavali narod od Vardara pa do Triglava. Dok jedan nosketar nije otpao (vidi pod Moljac, ovde levo). I ovde bi priča o velikom nosu mogla i da se završi, pošto nije nos ono glavno što krasi Lepog Jovu. Jova je, pre svega, Umetnik.
Sedmi mladić
Jova Radovanović pripadnik je najoriginalnijeg, najboljeg i najkvalitetnijeg umetničkog klana koji je Jugoslavija imala! Eee, deco, nemaju samo kriminalci klanove! Jovin klan, poštenije rečeno Vasketov klan (osnivač Sedmorice mladih bio je genijalni i pošteni Milutin Vasović Vaske, umro aprila 1998), zvao se Sedmorica mladih. Bila je to sedmorka vrhunskih muzičara. A najduhovitiji među njima - ili ga je bar publika kao takvog prepoznala - bio je Jova.
Jova se od ostatka ekipe ipak nekako izdvojio. Pojavom. Bio je za nos ispred ostatka ekipe. I na stranu što su svi do jednog, od Vasketa pa do najmlađeg člana, Nebojše Kunića, zaista bili vrhunski umetnici, narod je (bio) otkačio za Jovom. A i on je sav bio otkačen. Duhoviti geg-majstor.
Gegovi
Sedmorice mladih odavno više nema. Vredi se prisetiti: osnovani su 29. septembra 1959. u Beogradu. Prva sedmorka bila je: Milutin Vasović - gitara, Ljubiša Stošić - bas, Nebojša Dančević - klavir, Branislav Todorović - bubnjevi, Zarije Raković - truba, Ljubiša Milić - trombon i Vladislav Vasilić - klarinet. Vasilić (poginuo 1966) odlazi u vojsku 1963, a u grupu stiže Jovan Radovanović. Nebojša Kunić u grupu dolazi 1978. godine, posle smrti Branislava Todorovića.
I još ovo o Jovi: oženjen je i ima sina i dve bliznakinje. Rodio se 1940. u Beogradu. Tu i danas živi. Nema ga više onoliko na televiziji, ali i to je razumljivo. Danas je neki drugi humor u modi. Danas nas drugi humor vodi. U stvari, danas više ništa nije smešno.
SLEDEĆE SUBOTE: Ženske sportske zvezde stare Jugoslavije
"VIDE DA SRBIJA NAPREDUJE BRŽE OD NJIH" Predsednik Vučić o napadima iz Zagreba: "Srećan sam što mi nemamo tu vrstu frustracije i kompleksa kako oni imaju prema"