ELA DVORNIK: Tata je u Srbiji pevao jer je muzika spajala ljude, sada je zbog politike sve drugačije

"Nisam se nikad loše osećala u Beogradu, niko se na mene nije izdrao da sam ustaša ili me vređao. Svi mi uvek kažu kako im je lepo u Zagrebu i na moru", priča Ela Dvornik ćerka pokojnog pevača Dina Dvornika. Ona nikada nije doživela nijedno nepriajtno iskustvo u Srbiji, a Srbe smatra pristojnim i dobrim ljudima.

Dotakli smo se i teme nacionalizma/mržnje između Srba i Hrvata i zapravo shvatili da je to u jako maloj manjini. Nisam se nikad loše osećala u Beogradu, niko se na mene nije izdrao da sam ustaša ili me vređao da sam iz Hrvatske, svi mi uvek kažu kako im je lepo u Zagrebu i na moru.

Sigurna sam, naravno, da postoje i ovde svakakvi debili koji jedva čekaju da neko progovori Hrvatski da ga razapnu, ali ja se ne vrtim u takvih krugovima ljudi. Štaviše, smatram da je taj krug toliko mali da je gotovo postao neprimetan. Smatram da je ljudima neugodno priznati da im to još smeta. Objavila sam par slika na Fejsbuku iz Beograda.

Uhvatila sam neke lepe trenutke i kako nisam odgojena da ikoga mrzim zbog nacionalnosti, vere ili rase, nisam se suzdržavala da objavim fotografije. Jednako sam bila uzbuđena što sam u Beogradu kao što sam bilo gde drugde. Nasrnulo je par ljudi na moje fotke, koristile su se svakakve reči, od četnika do moga tate. Prisetila sam se, tako, da je moj tata bio jedan od prvih, ako ne i prvi koji je održao koncert u Srbiji tokom rata, bez kompleksa i ikakve tegobe.

Muzika je spajala sve tada i nikada nije povezana bila politički. Sada je to drugačije.
Ja sam se rodila krajem devedesete godine, odrastala sam u Hrvatskoj, priče o ratu sam slušala tek kasnije, što u školi, što od ljudi. Moj tata je takođe bio u vojsci. I kao mlada sam imala prijateljice iz Srbije, s kojima sam se dopisivala na tadašnjem blog.hr-u i nisam nikad razmišljala o tome da ću ih mrziti. One su baš poput mene rođene u periodu kada je to bilo gotovo. Nisu ni krive ni dužne za ono što su prethodne generacije tada činile. Kako da krivim nekoga ko je jednako nedužan kao ja? I njihove porodice su poginule.

Užasno je škakljiva tema čak i danas. Nije mi prijatno pisati o ovome jer znam da će biti svakakvih reakcija, i znam da ima ljudi sa svakakvim iskustvima, uništenim životima i traumama. Nažalost, ne mogu pisati u njihovo ime, niti mogu reći da neko greši a da je neko u pravu.

Iako sam bila potpuno opuštena u Beogradu i uživala sam u gradu i u hrani, u ljudima, razmišljala sam misle li ljudi u Srbiji isto o meni, kao neki pojedinici o Srbima u Hrvatskoj? Malo mi je bilo nelagodno jer nisam htela pobuditi negativne emocije. Iako u ratu nisam učestvovala, nisam se borila, bila sam mala i ne sećam se ničega, zbog rata mi je užasno neugodno započinjati teme gde pričam kao osoba koja je rođena nakon što se sve to dogodilo.
I sada kad pišem koliko volim svoje prijatelje iz Srbije i koliko su dragi ljudi, znam da će se naći neko ko će napisati nešto pogrdno o njima. Ali, imam prijatelje iz celog sveta, ne samo iz Srbije. Imam prijatelje iz Francuske i Engleske, iz Nemačke i Norveške, iz Danske i Švedske. Svesna sam da je ceo svet bio u ratu, da je svako nekome nekoga ubio, naštetio mu.

Znam kad s Čarlsom dođem u Francusku, da Francuzi glume da ne razumeju Engleski i uvek slušam priče o Francuzima i Englezima. Kad sam bila u Tokiju, nisam smela ući u neke restorane jer nisam Japanka. Glupo bi mi bilo reći da smo mi jedini na Balkanu zatucani, nismo. Sve države na svetu imaju svoje neprijatelje i one koje ne vole.

Kao osoba imam pravo odlučiti koga ću voleti, a koga ću mrziti, i koliko god nisam htela pisati o ovoj temi, sada pišem jer je meni relavantno. Ne mrzim nikoga. Ne mrzim nekoga jer je rođen negde drugde, ne mrzim mladu generaciju koja živi u senci starije generacije i rata. Ne mrzim starije generacije koje su patile u ratu i koje imaju svoje razloge za mržnju. Jedine ljude koje ne volim su loši ljudi, a verujte mi, oni se rađaju svuda. Imamo i u svojoj državi dovoljno korupcije, zločina i ljudi koji kradu, lažu i varaju, i najmanji mi je problem neko sa srpskim pasošem.

Najbolje od svega je ipak što nisam jedina koja tako misli, većina ljudi moje generacije nema taj kompleks. Ne žele se mešati jer ne znaju o tome mnogo, ali kad god mogu, izbegnu temu kako se neko ne bi zapenio.
Mladima se više ne svađa, ne da im se opravdati i tražiti razloge. Umorni su od priča i negative. Ustaša i četnika. Umorni smo i od navijača koji misle da je fudbal rastao u ratu sa Srbijom i pevaju pesme koje nemaju veze s njim. Svaki dan truju nas negativnim vestima, novine su pune negativne energije.

Umori to čoveka, ubije mu motivaciju i ambiciju za dobrim i pozitivnim životom. Mladi ljudi su umorni. Umorni su od vređanja, od spuštanja i ponižavanja. Neću uopšte pričati o supermladim generacijama, rođenim nakon 2000. godine. Oni sada već idu u srednje škole, kod njih je to još manje izraženo, a stalno slušaju o tome. Rađaju se s predrasudama jer ih jedino tome uče, i to me jako rastužuje.

Kao što sam rekla na početku, nije mi drago pisati o ovome, i nervira me što mi nije drago jer mi je drago doći u Beograd jednako kao i u bilo koji drugi grad u Hrvatskoj. Volim izlaziti, jesti njihovu hranu i razgovarati s ljudima i ne želim da mi bude neugodno. Nadam se da će se s mojom generacijom to iskoreniti i da će se srušiti taj nevidljivi zid koji smo sagradili između nas i da istu grešku nećemo ponoviti opet u budućnosti".