ŽIVEO JE I PISAO ZBOG LJUBAVI: Na današnji dan rođen je Aleksandar Sergejevič Puškin

Na današnji dan 1799. godine rođen je ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin. Pesnik buntovnog duha često je bio na udaru cenzure, a zbog stihova posvećenih slobodi prognan je iz Moskve na jug Rusije. Umro je u 38. godini od rana zadobijenih u dvoboju s jednim francuskim avanturistom.

Zbog ljubavi je disao, pisao, živeo i umro. Poginuo je u dvoboju, braneći svoju čast i čast svoje žene.

Puškin je rođen u Moskvi juna 1799. godine u aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim (Abram) Petrovič Hanibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski. Grof Sava je Puškinovog pradedu, po povratku u Rusiju, poklonio caru, koji ga je prisvojio za kumče. Puškin je imao interesantnu genetsku osnovu za šarolik i buran život. U ranom detinjstvu o njemu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Sa dvanaest godina je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu.

Revolucionarna mladost

Već sa osamnaest godina Puškin je živeo pravim mondenskim životom. Na dvoboje je izlazio skoro svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. I njegovo oblačenje je bilo veoma smelo. Nosio je veliki šešir, crnu pelerinu i krzno oko vrata. Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. U to vreme je bilo veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome, osim caru. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, Aleksandar Sergejevič je prognan iz Sankt Peterburga u Besarabiju, u Jekaterinoslav, a potom i u Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Besarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe ćerke - Katarinom, Jelenom, Marijom i Sofijom. Svaka od njih će biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima.

Nastavak putešestvija

Sa Kavkaza Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi - sa Aglajom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, posebno mesto zauzimaju Karolina i Evelina. Bile su to žene pred kojim su na kolenima bili i Balzak i Mickijevič. Njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni posle više godina, kada je opet sreće i počinje da joj piše ljubavna pisma. Karolinin ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824. odlazi na svoje imanje Mihajlovsko. Na imanju nema zabava i žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u Sankt Peterburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala, za koju je ovaj pesnik pisao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?" Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi. Vrativši se 1826. godine u Sankt Peterburg, nastavlja sa svojim književnim radom.

Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce, ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarova. Venčali su se 1830. godine. Uz lepotu ove žene išli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile, bivale su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. Ljubav prema supruzi, koketi koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.

Kobni dvoboj

Dvadeset i sedmog januara 1837. godine, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu Dantesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismevao. Prvi metak je opalio Dantes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio. Dantes je pao, pogođen u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i povikao: „Bravo ja!", posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je: „Jesam li ga ubio?" „Niste", odgovori mu jedan od svedoka, „ali ste ga ranili." „Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo." Ali se Puškin nije oporavio. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga.

Doktor Šolc nije krio od njega da je rana smrtna i upitao ga je da li želi da vidi svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao: „Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, pa je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, prekrati muke. U poslednjim trenucima, koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je Dantesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, „ali neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.

Sahrana bez počasti

Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio je slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: „Podigni me! Hajde, još malo više! Još više, hajde!", objasnivši mu potom: „Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 14.45 posle podne 29. januara 1837. godine, Puškin je prošaputao: „Životu je kraj... kraj... nešto me pritiska..." i izdahnuo. Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegova sahrana mogla da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom i da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

Izabrana dela

Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo Ruslana i Ljudmilu. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na stvaralaštvo. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izgnanstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatijih dela - Evgeniju Onjeginu. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje.