VIDA OGNJENOVIĆ ZA KURIR: Pozorište od propasti brani samo publika

Ne samo da nedostaje novca već nema brige o kulturi. Godinu i po dana se bira upravnik Narodnog pozorišta. Napraviti predstavu postalo je vrsta podviga

U razgovoru za Kurir ona govori o stanju u srpskoj kulturi, otkriva kome su se od njenih studenata otvorila vrata svetske karijere i šta treba da radi novi ministar kulture.

- Ovo je treći festival po redu i tek smo u razvoju. Bilo je predstava koje nisu mogle ući u program zbog nedovoljno finansija. Možda, kad budemo organizovali 33. po redu, nećemo pominjati materijalne probleme jer ih tada nećemo ni imati - objasnila je Vida na početku razgovora za Kurir.

Na konferenciji za medije rekli ste da bi, po vama, slogan festivala mogao da bude "Glasno, glasno, glasnije".
- Kad pozorište izađe u prirodu, ono se na neki način takmiči s njom. Treba pobediti te glasove i šumove koji dolaze iz prirode nekom ekspresijom, a i preneti u tu otvorenu scenografiju neki polemički stav koji smo doneli iz zatvorenih prostora.

Jubilarno Sterijino pozorje nije opravdalo očekivanja. Kako vidite budućnost našeg najvećeg pozorišnog festivala?
- Festival kao Sterijino pozorje jeste klasika, pa su greške koje se prave takve da se već naredne godine mogu prevazići. I u tome je prednost tih utemeljenih festivala kao što je Pozorje. Taj festival je Festival, deo kulturnog toka i pozorišnog života evo već 60 godina. To je zavidna linija trajanja. Mislim da treba da se vrati svojim korenima i da bude festival nacionalne drame, o čemu je, mislim, već bilo reči ovih dana. Treba da podrži naše dramsko stvaralaštvo jer se u Srbiji piše odlična dramska literatura, što se vidi po tome koliko ti tekstovi prelaze granice i izvode se u svetu. Evropska pozorišta naručuju drame od naših pisaca. Drame Ljubomira Simovića izvode se na mnogim jezicima, kao i Dušana Kovačevića, Biljana Srbljanović piše za tolika strana pozorišta, pa Milena Marković i drugi, a postavljaju se i klasici poput Nušića.

Narodno pozorište iz Beograda nije pobedilo s "Rodoljupcima". Da li je po vama takva odluka nepravedna?
- Nisam bila tada u zemlji i nisam pratila festival. Gledala sam "Rodoljupce" na matičnoj sceni i smatram da je to odlična predstava. Vidim, nagrađen je Andraš Urban kao reditelj, koji je zaista napravio novo tumačenje i čitanje velikog Sterijinog teksta. Smatram da je to u redu. Nažalost, još nisam videla nagrađenu predstavu "Pijani" Ateljea 212, ali veoma cenim i pisca i reditelja te predstave.

Šta biste preporučili publici od predstava koje se igraju na redovnom repertoaru?
- Preporučujem prvo da se ide u pozorište što češće, što redovnije. Ono to zaslužuje, jer se u našim uslovima pokazuje kao otporna i vitalna umetnost koja se sama brani i održava. Uslovi za rad su se promenili. Ne samo da nema novca već nema ni one neophodne brige o pozorištu, a ono to zahteva. Godinu i po dana se odlaže izbor upravnika Narodnog pozorišta iako je Upravni odbor izabrao i predložio kandidata. Vlada uopšte nije obratila pažnju na to, kao ni na činjenicu da je Dejan Savić vršilac dužnosti tolike godine, što i njemu otežava i rad i položaj. Upravni odbor je podneo ostavku, a to je ispraćeno ćutke. Eto, Narodno pozorište stoji prepušteno samom sebi, kao da se nalazi na ničijoj zemlji. Od nedaća političkih i materijalnih brani ga još jedino publika. I njoj se obraćam kad kažem: dolazite u pozorište, ne napuštajte nas.

Šta biste preporučili publici od predstava koje se igraju na redovnom repertoaru?
- Napraviti predstavu danas je postalo vrsta podviga. Pozorišna sezona inače nema neki model, predstave se prave da budu različite i da se načne što više tema u što manje predvidljivim inscenacijama. Ima boljih ili lošijih predstava. Bilo bi divno da znamo da ćemo za sledeću sezonu imati bolje uslove i da ćemo nešto naučiti na lanjskim greškama. Postoji dosetka da se Englez uči na Kembridžu, a mi na sopstvenim greškama. Neke greške se, međutim, ukorene i nisu baš modeli za pouku, već ih samo trpite i one vas sve dublje srozavaju.

Bilo je nekoliko odličnih predstava: "Razbijeni krčag", "Rodoljupci"... Vraćen je na repertoar i Aca Popović s dve predstave: "Bela kafa" i "Mrešćenje šarana", pohvala reditelju koji je to napravio i ansamblima koji to rade, tako da bi Aca, verujem, blistao od zadovoljstva. Mi inače lako zaboravljamo ljude, mislim na pisce i druge umetnike. Evo, gde je sad Milica Novković, laureatkinja Sterijine nagrade i često izvođena dramska autorka?

Koga vidite kao novog ministra kulture i kakav savet možete da mu uputite?
- Nemam u to nikakav uvid, a nerado delim savete i kad bi mi ih neko tražio, što nije slučaj. Smatram da je ministarski posao vrlo težak i ozbiljan, zahteva posvećen pristup. Ministar koji se u tu fotelju zaleti, misleći da će mu posao biti glamurozno presecanje vrpci, otvaranje svečanih događaja i podizanje rejtinga svojih prijatelja, pogrešio je adresu. Mislim da novi ministar, ma ko to bio, treba da se izbori da se kulturna potreba plasira kao nasušna, a ne kao ukrasna biljka u prostoru namenjenom za "korisne" poslove. No ni ta biljka ne može biti samonikla, već je treba zalivati i negovati, inače će džigljati kao korov.

Kakva je budućnost dece koja sada studiraju glumu i kojoj predajete?
- Radim s devetoro studenata na Akademiji lepih umetnosti. Završili su drugu godinu i teško bih nekoga od njih izdvojila kao najbolji primer, jer su svi zaista odlični. Ne znam šta će biti s njima posle diplomiranja i hoće li imati posla. U Njujorku ima 30.000 glumaca koji čekaju na angažmane, što nije malo i za jedan takav grad. Pa ipak neki će naći taksi koji će voziti do sledeće audicije i potpisivanja ugovora, knjižaru u kojoj će prodavati knjige, ili će živeti od ranijih honorara. Naši glumci tu šansu nemaju. Izvan glume za njih malo stvari postoji gde bi mogli da ostvaruju prihode između dva posla, a da o ušteđevini od honorara u pozorištu, na televiziji ili filmu nema ni govora. Pozorišta izvan Beograda jedva sastavljaju kraj s krajem i ne mogu da obnavljaju ansamble, ili da angažuju glumce sa strane za pojedine predstave. Kod nas se malo snima, a to što se snimi, malo se plaća. Ovde postoji jedan paradoks, glumci teško žive, a odlično rade. To im priznaju svi koji dođu iz inostranstva, zadivljeni su njihovim radom.

Knjige su dospele na trafike i danas svako ko objavi neku brošuricu koju prelomi sam na kompjuteru naziva se piscem. Da li ste konzument takve literature?
- Nisam. Na trafikama sam kupila samo dve knjige: "Smrt Ivana Iliča" i "Tarasa Buljbu", obe zbog studenata. Nažalost, obe neupotrebljive. "Smrt Ivana Iliča" je Tolstojeva priča, objavljena davno u nekom lošem prevodu i mislila sam da je ovo novo izdanje. Nadala sam se da je to bar prevod Stanke Glišić, sestre Milovana Glišića, ali nije. Zaprepastila sam se koliko je to loš prevod, s masom arhaizama, rusizama, nečitkih i nerazumljivih pasusa. Čudim se da su to pustili tako. Da su makar uzeli dobrog lektora.

Da li imamo dobre prevodioce?
- Da, da, imamo odlične prevodioce. Oni su zaslužni za to što je u prevodnoj literaturi najmanje toga izgubljeno u prevodu na naš jezik. Zameram izdavačima koji za prevođenje angažuju neprofesionalne prevodioce, koji ne znaju dobro ni jezik s koga prevode, ni na koji prevode. Otuda se stiče utisak da se kod nas loše prevodi.

Da li stižete da pišete?
- Pripremam novi roman i nadam se da ću ga objaviti do kraja godine. Već dosta dugo radim i na jednom dramskom tekstu i verujem da ću i to uskoro završiti. Nemam ideju gde će se igrati. Ne razmišljam o tome, ima dosta posla do toga.

Hoćete li opet pozvati Lauševića da igra u nekoj vašoj režiji?
- Volela bih da se to dogodi i pričali smo i o tome kad je nedavno bio ovde. Laušević je retka glumačka pojava. I prava je tragedija što smo ga sa scene izgubili na takav način. Međutim, ohrabruje činjenica da se vratio na film i mislim da način na koji je odigrao tu ulogu najviše govori o tome koliko je važno da se vrati svom poslu. Igrao je kao da nije ni dana prestajao da glumi. Nadam se da ćemo ga uskoro gledati na sceni.

Šta smo izgubili što nismo imali priliku da ga vidimo kao Hamleta?
- Mnogo. Kao vrhunski glumac, on je jedan od retkih umetnika koji, kad pročita tekst, svojim glumačkim instinktom oseti koji je izraz tu potreban. Ne treba mu previše indikacija reditelja. On iznosi svoje ideje, ali nikad apodiktički ili kapriciozno, već s punim poverenjem u važnost svakog detalja. On je saradnik, istraživač, glumac svakim svojim nervom i svakom ćelijom. Nadam se da ćemo ga opet gledati u Narodnom pozorištu ili u njegovom matičnom Jugoslovenskom dramskom. Ovo neka mu je poziv od srca.