Hrabri ljudi mislili su glavom, a ne strahom. Onih koji su prošli Goli otok je malo, ali su glasni, što je vlastima smetalo

Ne propustite...Muke s režimom7 knjiga, izložbi, serija i predstava zabranjenih u socijalizmu
misa-janketic.jpg

Akademik Dragoslav Mihailović (85) život je posvetio pisanju o Golom otoku i želji da kao neko ko ju je preživeo tu golgotu prikaže onakvom kakva je zaista bila.
- Stvarnost je bila tako užasna da sam mislio da nijedan čovek ne može biti u stanju da piše o tome, da o tom logoru može da piše samo pisac kakav je Dostojevski - rekao je jednom prilikom na predavanju „Susreti sa stvaraocima - masterklas“ u SANU.

Autor kultnih knjiga „Kad su cvetale tikve“, „Čizmaši“ i „Petrijin venac“, odgovarajući na pitanje kada je shvatio da će robijanje u najstrašnijem jugoslovenskom kazamatu postati dominantna tema njegovog života i stvaralaštva, otkriva da je do te svesti došao u toku rada.

Obeležen sa 17 godina

- Kada su zabranjene „Tikve“, shvatio sam da će uz tu dreku i poviku ostati na tome da sam izdajnik, neprijatelj, član pete kolone... A pošto sam video i to da neće niko napisati ništa što bi bilo istinitije o tim događajima, krenuo sam ja. Svi su pisali samo iz pozicije Udbe. Odluku o tome doneo sam sedamdesetih godina, a prvi put sam s jednim prijateljem seo za mašinu koja će snimiti naše razgovore 1978. godine. Josip Broz je bio živ, sedeli smo u mraku, u zatvorenoj sobi sa navučenim zavesama i u atmosferi gušenja od duvanskog dima proveli smo tri-četiri sata. Taj posao koji sam počeo te 1978. godine na izvestan način se ne završava ni danas - kaže u jednom razgovoru za Sputnjik Mihailović.

Sa 17 godina pisac je postao politički disident.


- Ja sam slobodan čovek. Sve se to desilo iz moje tvrdoglavosti, iz mog verovanja u taj režim, jer tada, kao dečak, nisam mogao da znam šta je sve režim radio za svoj opstanak. Kada sam bio na maturi, postao sam član srednjoškolskog odbora narodne omladine i bio sam zadužen za kulturu. Te školske godine, kad sam imao 18, dva moja druga iz razreda bila su uhapšena. Jedan zato što je izgovorio vic. Neko je to dojavio i on je uhapšen. Osećao sam se nadležnim da se protiv toga bunim. Opominjali su me da prestanem da pričam, ali ja se nisam zaustavljao. Položio sam maturu, otišao na radnu akciju, ne znajući da već imam dosije u Udbi - kaže akademik i dodaje da je tada uhapšen kao neko ko se buni i ko ne dozvoljava udbašima da ga pretvore u krpu. „I kad doživite da vas u zatvoru pretuku, jedva dočekate da ustanete i da nešto zapevate.“

Kada je Tito zabranio „Tikve“, one su izbačene iz biblioteka, ali, kako akademik kaže, kritika ga je spasla.

Očvrsnuo pod pritiskom

- Ne znam šta je značilo to „ne“. Da je stajalo, recimo, „da“, moglo je da znači „ubijte ga“, „uhapsite ga“, „uništite mu porodicu“. Broz je sam u svom govoru ponovio istu onu formulaciju koju je imao u napadu na Branka Ćopića, rekao je: „Mi njega nećemo hapsiti.“ Mene je to smirilo. Moram da kažem da me je tada odbranila književna kritika. Postojao je jedan broj hrabrih ljudi koji su nastavili da o meni pišu afirmativno, kao da se nije ništa desilo. Drago mi je bilo da vidim da ljudi umeju da misle glavom, a ne samo strahom. Onih koji su prošli Goli otok je malo, ali su glasni, što je vlastima smetalo.

Kritičan
DRŽAVA SAKATI NAŠ JEZIK

Mihailović kaže da ima još mnogo da napiše i da se nada da će imati snage za to, a za budućnost književnosti je optimističan.
- Imamo dobru književnost u ovakvoj državi koja sakati jezik. Mislim da će se dobro razvijati.

Mona Cukić/Sputnjik