Prošlo je tačno 10 godina otkako je 4. septembra 2006. godine preminuo glumac Petar Banićević (77), ali sećanje na njega i dalje traje. Vida Ognjenović priseća se svog kolege.

Lepo je što ste naumili da obeležite desetogodišnjicu njegove smrti. Meni se čini da je to bilo pre dve godine. Bilo da je na scenu izlazio kao kraljević Hamlet, ili neki od junaka moderne engleske drame (a kao engleskom đaku dopalo mu je da ih prvi kod nas i zaigra), bilo kao Robespjer, ili pak vojvoda Draško, Staljin, ili Volpone, profesor Vojnicki, ili Magbet, Polonije, Ilarion Ruvarac (za čije je tumačenje dobio Sterijinu nagradu), svaki put smo, gledajući ga u ulozi koju igra, pomislili da je to jedini način da se ta uloga odigra do kraja. Ma uloga bila i sasvim mala, iako je takve ređe dobijao, Banićević je svoj put do njene igrive suštine ostvarivao kao put do perfekcije.

Kao glumac bio je podjednako zahtevan i prema sebi i prema predstavi u kojoj je igrao. Nije povlađivao čestom glumačkom iskušenju da isprobana i uspešna prilagođavanja prenosi iz lika u lik, niti dozvoljavao da se time služi režija, računajući na lakšu komunikaciju preko rampe. To je zvao falširanjem i na to je upozoravao svoje studente. Publiku je cenio, ali je nastojao da je zaintrigira i navede na razmišljanje i sudelovanje, a ne da je zagolica i osvoji na prepad.

Verujem da mu nije bilo lako da se izbori za punu preciznost u svom scenskom nastupu, u jednom prilično ležernom pozorišnom okruženju i estradnom štimungu, u kojem se lake dosetke, poštapalice i improvizacija često ne smatraju samo inspirativnom vežbom već i prihvaćenim sredstvima. Bez obzira na teškoće koje nosi takvo opredeljenje, znajući da je upravo težnja ka besprekornom glavni činilac poverenja između glumca i publike, nije od toga odstupao ni za dlaku. I treba mu upisati u lične rezultate činjenicu da je uspeo da uveri gledalište ne samo u svoju kreativnu odgovornost već i da ga pridobije za takvu vrstu pozorišta.

Vida Ognjenović književnica