POSLUŠAJTE MUDRE NUŠIĆEVE MISLI Mržnja onih KOJI SU ZLI nije toliko opasna kao njihovo PRIJATELJSTVO

Branislav Nušić, srpski i jugoslovenski komediograf, bio je član Srpske kraljevske akademije.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku, u tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu „Dva raba" u „Dnevnom listu", zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku kraljevinu, a posebno kralja Milana, a imala je veze sa sahranom majora Mihaila Katanića i jedne babe, majke pukovnika Dragutina Franasovića.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevie1904 godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba".

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka" ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Branislav Nušić je bio poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Ovo su neke mudrih misli:

Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći.

* Svaka žena je glumica. Što se to manje opaža, to je veća glumica.

* Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo.

* Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.

* Pravda je ljudima često teža od nepravde.

* Na pozornici se najpre digne zavesa, pa s* e tada odigra drama. U životu to drugačije biva: najpre se odigra drama, pa se onda digne zavesa.

* U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.

* Da bi se stalo na noge, potrebno je najpre ići na četiri ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je da najpre puzi.

* Karijeristi ne ostavljaju nikakav trag za sobom, osim bivših prijatelja.

* Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.

* Mlada dečja pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.

* Sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne.

* Tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad.

* Znanje ima granica, dok ih neznanje nema.

* Ljubav je jedna vrsta pijanstva, kad čovek popije prvu i drugu čašu, otvore mu se apetiti i javi žeđ, i onda sručuje čašu za čašom.

* Uzvišeni često ima mannje duše od onog koga sa visine pogleda.

* U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nije siguran da će ispit položiti.
* Narodno oduševljenje, to je kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

* Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama.

* Nije to paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlom ramu.

opušteno.rs