Možete u Srbiji da budete veoma uspešan pisac, ali da nemate nikakav medijski potencijal, s druge strane, možete biti prilično „onako“ pisac, ali da ste vešti u javnom govoru poput onog što rade Biljana Srbljanović ili Marko Vidojković

Knjiga „Ti i ja, Anđela“, rimejk „Anđele“ iz 1997. godine, koja je nedavno promovisana, povod je našeg razgovora s piscem Vladimirom Arsenijevićem. Dobitnik Ninove nagrade za roman „U potpalublju“, čiji je nastavak upravo ovo delo, vraća se na temu devedesetih i piše još dva dela tetralogije „Cloaca Maxima“.


Dvadeset godina je u vama čučalo nešto što ne valja. Kada ste ponovo otvorili „Anđelu“, koliko ste morali da se distancirate od vremena, a koliko u stvari niste?
- Nisam ja bogzna kako zadovoljan vremenom u kom živimo, ali ne volim teze „ništa se nije promenilo“ i „vraćamo se u devedesete“. Bez obzira na to što je naša stvarnost podvojena, jer su praktično isti akteri na delu u političkim vrhovima, samo je drugi šablon - Miloševićevi pomoćnici u Srbiji, Tuđmanovi saradnici u Hrvatskoj, ipak je ovo znatno drugačija realnost i mislim u jednom ključu mnogo svetlija. Mi smo nekada bili zatvoreni u tom ekspres loncu i kuvali se na visokom pritisku. Sada je zemlja otvorena. Da bismo znali da procenimo šta je loše u društvu, morali bismo da vidimo šta su napreci. Ta teza o povratku devedesetih mislim da je razmažena. Lako je reći nikad nije bilo gore. Ali ajde da si devedesete proveo u Goraždu, Višegradu, Vukovaru, Sarajevu... bilo gde gde je rat stvarno plamteo, gde su sela gorela, gde su ljudi masovno ubijani... Ne mislim da bi tako lako izricao takve neodgovorne teze.

Kolika je podvojenost mladih kad je reč o konformizmu naspram bunta?
- Podvojenosti ima mnogo. Gledali smo te generacije koje su stasavale devedesetih i prvi utisak je bio vrlo negativan, za mene lično vrlo pesimističan, jer je sva ona šarolikost omladinskih kultura nestala bestragom. Izgledalo je kao da će svi momci biti fudbalski huligani, a da će sve devojke, možda je vulgarno reći, biti sponzoruše, ali da će biti zainteresovane za svoj fizički izgled i za sve veoma površno. Onda se ipak pojavio i onaj deo generacije koji je bio za lično usavršavanje, lično u njih ulažem nadu. Evo sada se baš pojavljuju na javnoj sceni ti koji su rođeni 80-ih i početkom 90-ih. Oni su apsolutno sposobni da stvaraju remek-dela. Činjenica je da je jedan deo generacija o kojima pričamo odrastao u jednoj neodgovornoj apolitičnosti koja skupo može da košta. Smatram da je onaj stav „mene politika ne interesuje“ problematična teza, jer ti uvek interesuješ politiku kao njen objekat i potencijalna žrtva, a to što te politika ne interesuje, od nje te neće spasti kad stvari postanu gadne.

Koliko je prisutan pojam karnevalizacije i koliko će vlast još dozvoljavati ovako nešto?
- Ja ne razumem dobro tog čoveka na vlasti. U tom smislu ne mogu da predviđam njegove postupke. Mislim da je on sklon različitim promenama mišljenja. Ljudi koji su hijerarhijski poslagani ispod njega u piramidu takođe su skloni tome. No, ne treba sumnjati u pronicljivost Vučića i ljudi oko njega. Svaki drugačiji vid ponašanja prema tom buntu bio bi problematičan. Oni samo ćute, škrguću zubima i nadaju se najboljem.

Na mnogim mestima u regionu događa se slična stvar. Koliko je to povezano?
- Šarena revolucija u Skoplju je ozbiljan bunt koji sadrži nešto više odlučnosti i žara od drugih, kao i pravo na grad u Hrvatskoj. To je ono što za mene stvara jedan osećaj optimizma. Nema konkretnog načina da se ti protesti dovedu u vezu, ali ovo je prvi put u savremenoj istoriji da mi imamo skoro pa spontano izbijanje protesta i da su sva tri slučaja, što uvek razočara ljude koji su za te proteste, to manjinski protesti i dobro je za njih da to razumeju. Svako umnožavanje, svaka želja za kritičnom tačkom gde ćemo mi prerasti sami sebe i postati dominantna slila neminovno su dovodili do izobličenja onih osnovnih ideja. To je priča o 5. oktobru, kad se tu odjednom pojavljuju kojekakvi četnici, ratni zločinci, generali, Legije. Cela skupina onog đubreta iz 90-ih doslovno se preko noći prebacila na ovu stranu, a mi oduševljeni omasovljenjem verujemo da stupamo u sjajnu budućnost. Pa smo i videli tu sjajnu budućnost, tu sudbinu Zorana Đinđića kroz izneveravanje bilo koje pozitivne ideje koje u društvu uspeva da preživi devedesete i ostane iskrivljena za sva vremena.

Koliko se toga promenilo, koje su nam opcije? Pored ovog otpora, postoji li strah?
- Isti akteri radili su o glavi roditeljima, a sada našoj deci. Nažalost, ima ljudi koji su u strahu. Međutim, u srpskom društvu je uvek postojao prividno neki zanos pojedincem, liderom, ali ako pogledate istoriju našeg parlamentarizma, od 2000. pa naovamo, ako zenamarimo devedesete i vladavinu SPS zasnovanu na krađi glasova, praktično svi ključni akteri na političkoj sceni su se smenili. Imali su svoju priliku i prokockali. Vučićem nije zadovoljan liberalni deo, ali ni onaj konzervativniji, a opet će imati onoliki broj glasova jednog ćutljivog dela naše nacije, večitog središnjeg dela našeg društva. Nije problem konkretno u Vučiću, problem je što su drugi ljudi koji je trebalo da se bore protiv toga prodali sve. Vi nemate drugu opciju, to je zastrašujuće.

Gde čuči izvor problema?
- Sada je postalo nenormalno kritikovati demokratske stranke, ali tu leži glavni problem. Naravno nije poenta u tome, nije glavna tema, ali to je uzrok evolucije problema. Svega je tu bilo od Đinđića, koji je bio nepopularan političar ali cenjen u inostranstvu. Smetao je silama koje su imale strah od promena i dogodio se atentat, a onda odjednom, pošto Srbija obožava mrtvace i žrtve, Đinđić postaje najbolji. Jedna grozota se događa. Onda se pojavljuje Tadić, koji, eto, samo liči na njega, s onom soltandpeper kosom. Zgodan je i on uživa u tom neviđenom samozadovoljstvu i doživljava neke bizarne uspehe. Umesto da ljudi odgovorno kažu desila se tragedija, hajde da to politički pametno iskoristimo, kreće potpuno rasulo. Pojavljuju se kojekakvi Šutanovci, Tadić se rukuje s Dodikom, igra košarku s Dačićem... E, onda u to celo mučno samozadovoljstvo, koje je za povraćanje, odvija se implozija Demokratske stranke. Potpuno samouništenje da ti ljudi do danas ne mogu da se presaberu. Strani partneri odluče da im treba neko na Balkanu i shvataju da postoji politička inverzija. Ujuriće bivšeg nacionalistu kome treba ta promena političkog odela, koji hoće da bude savremeni političar i dobili su monetu za potkusurivanje. Dobijamo jedan odnos ucene. Političar ima drugu stranu, tu crtu nacionalizma koja je potrebna glasačima da bi rešio problem Kosova. To su upravo naprednjaci naspram radikala, kao produkt njihovog srca i duše, a projekat njihovog političkog premišljanja.

Gde je mesto pisaca u današnjem društvu? Koliko je značajna medijska aktivnost?
- Mi u tom smislu uopšte ne postojimo. To su podvojenosti gde postojite kao medijska pojava, u tom smislu je potpuno nebitno šta radite, to se na kraju i kodifikovalo na globalnom nivou kad su se pojavili Kardašijansi, Paris Hilton, pa kod nas bilo koja zvezda rijalitija. Dovoljna je samo ta medijska pažnja i već opravdavaju sebe. Nažalost, svi su postali rijaliti zvezde - od političara do ljudi iz kulture. Vi možete da budete veoma uspešan pisac, ali da nemate nikakav medijski potencijal, s druge strane, možete biti prilično „onako“ pisac, ali da ste vešti u medijskom govoru. To sam video na primeru ljudi, koje ovako cenim, ali su veoma medijski aktivni, na primer Biljana Srbljanović, Marko Vidojković. To su medijske ličnosti, ona ima medijski uticaj, ona je dramska spisateljica, pritom ne vređam njeno dramsko stvaralaštvo. Pisci su često budalasti ako nemaju tu svest.

Koliko je važno da vašu knjigu pročitaju mladi?
- Sklon sam da verujem da knjiga ipak ima tu vrstu univerzalnosti, da nije samo pečat vremena. Beskrajno je važno da mladi ljudi budu upućeni, ali ne mislim kao što su nas tukli narodno-oslobodilačkom borbom. Mislim da društvo ne treba da mlati mlađe generacije nekim događajima. Bilo bi mnogo bolje da je društvo izvelo neke zaključke, promenilo jednu opšte društvenu paradigmu i pustilo mlade da odrastaju u drugačijim okolnostima. Jer dok god su okolnosti iste, a mi ih opominjemo na to, slaba je tu vajda.

Opet na ulicama
SVAKA GENERACIJA IMA PRAVO NA BUNT

Podržali ste proteste „Ne davimo Beograd“.
- Svaka generacija ima pravo na svoj bunt i on je vrlo važan za bilo koje društvo. „Ne davimo Beograd“ ima sve elemente, on je miroljubiv, skreće pažnju na ponašanje vlasti, ali ispod toga jasno definiše ono što su negativne osobine ove konkretne vlasti, a u stvari ono što su negativne osobine svake vlasti dosad. Problem tog protesta je što nema jasnu političku podršku, može da se nastavi u parlamentarnoj borbi, ali će se pre ili kasnije istrošiti, ljudi će se umoriti.

O krivcima za stanje u državi
DRUŠTVENE MREŽE SU KO HEROIN

U vašim knjigama heroin je jedan od glavnih aktera i krivaca za pasivizam omladine. Šta je injekcija u današnje vreme?
- Neko je spomenuo društvene mreže, naravno nisu došle odavde, ali svaki političar bi poželeo da ih nema. Apriori nemam negativno mišljenje o njima, mislim da su sjajne, ali treba znati kako se njima služiti. Videli smo na masi primera kako one umrtvljuju i pasiviziraju ljude. Tako je i za politiku, mnogo se energije istroši na to debatovanje, priče, spekulacije, a ljudima ostaje samo zasićenje.

O izborima
RUGANJE POLITICI

Nedavno se spekulisalo i da bi Kusturica mogao da se kandiduje za predsednika. Šta mislite o tome?
- Evo predlažem da mu protivkandidat bude Novak Đoković, a kao treći Nikola Tesla. Sad je to ruganje ozbiljnom vođenju politike. Kao što avionima dajemo imena živih ljudi, sada ćemo tako dati nekim ljudima koji nemaju veze o politici da se kandiduju za predsednika.