ANITA MANČIĆ: Umorna sam od traženja nade za bolje sutra

- Stravično je to koliko nismo svesni iskonske bede koja nam kuca na vrata, a još stravičnije je to što je ovaj komad nastao u 20. veku, a do danas se ništa nije promenilo. I bojim se da neće - kaže glumica Anita Mančić povodom nove predstave Egona Savina „Pod žrvnjem“, koja je svoju premijeru imala u nedelju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

- Sam naslov sugeriše pritisak života, okolnosti, na individuu, na biće, na porodicu. Taj žrvanj, taj kamen koji melje, a ti i dalje opstaješ, ti i dalje postojiš kao neka materija. Ono što me je najviše inspirisalo dok sam radila na ovom komadu je pitanje bede, pritisak života i na šta je čovek sve spreman kad više nema izlaza - kad su ti ruke vezane i kad se tvoj prostor smanjio na manje od kvadratnog metra, kad krene da te udara klaustrofobija. Mi to još nismo doživeli. Ja nemam to iskustvo. Bez obzira na to kroz kakvo vreme smo prošli i šta smo sve doživeli, mi nikad nismo bili do te mere gladni niti ugroženi. Ako ništa drugo, tu glad smo hranili nadom da će doći neka bolja vremena. Mislim da ovi likovi nemaju ni to.

Kako onda opstajemo?
- U ljudskoj prirodi je da se ne miri sa istinom i s ružnim stvarima. Bez obzira na to što postoje depresija, pesimizam, tuga, melanholija, suštinski ne bismo mogli da opstanemo i živimo dalje da nemamo bar neku nadu. Svako nalazi u nečemu neki smisao, rešenje, jer se još nismo našli u stravičnim uslovima. Meni je užasno teško da igram ovaj komad jer ne znam šta to znači, a možda baš takva budućnost kuca na naša vrata. Ja ne znam šta znači biti gladan, mislim da čak i ovi ljudi koji nemaju krov nad glavom, dok je nas koji ga imaju i možemo da im nešto udelimo, nisu u toliko teškoj situaciji jer mogu bar da kupe kilogram hleba. Ali šta onog trenutka kad ne bude više ničega? Dokle beda može da nas dovede i gde je granica kad čovek prestaje da bude čovek i odustaje od ljudskosti?

Da li je komad uopšte bilo potrebno aktuelizovati?
- Ovo je slika jednog vremena, ali sa otklonom da pripada nekom drugom vremenu - opet sa idejom da sebe lako možemo da slažemo na dve sekunde, da to ne pripada nama, i opet bežimo od nečega što je očigledno vrlo blizu. Sve smo bliže tom dnu. Svaki dan, čitajući vesti, postajete svedoci stravičnih sudbina, koje su možda uvek postojale, ali nisu bile tako servirane. Živimo u vremenu u kojem se stravično umnožava. A zlostavljanja žena, dece, starijih, toga je uvek bilo. Mislili smo da živimo u idealnom svetu, lagali smo sebe, lagali su nas, a sad se suočavamo s tim.

Kako se vi nosite s tim, gde mlad čovek da pronađe nadu u bolje sutra?
- Umorna sam od laganja same sebe i pronalaženja nade. Možda nisam čovek koji treba nešto da kaže, ali ja sam umorna. To je moja istina. Žao mi je mladih, i ja sam bila mlada i nalazila sam nadu, prošla sam kroz period pobune, ali, eto, ništa nije krenulo nabolje. Volela bih da se mladim ljudima desi promena koja će biti prava i koja će im doneti veru u to da postoji budućnost. Moja generacija se samo nadala, a sve je ostalo isto. I dalje su tu neki ljudi koji su bili prisutni pre 10, 20 godina, nikako da se promene.