Jedan od najčešćih motiva u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču. Sve što je napisala, napisala je srcem. A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.

Tako i pesmu "U zimski dan", kojom obeležavamo januarske dane poezije na našoj stranici, možemo smatrati za čistu i iskrenu ispovest srca. Ispovest u kojoj možete upoznati Desankinu dušu i njeno biće, piše opanak.rs. Pesmu u kojoj se spaja sve ono o čemu je naša pesnikinja volela da peva: ljubav, priroda, čežnja…

desanka-maksimovic.jpg
Printskin 

U zimski dan

Celog je dana sneg lagano pad’o

kao s voćki cvet.

O, kako večeras, o, kako bih rado

odletela nekud daleko u svet,

nekuda daleko kroz cvetove snežne,

kao leptir lak

i nekome htela reći reči nežne,

tople, lepe, nove, kakve ne zna svak’.

I sutona celog sneg je tiho pad’o

umoran i gust.

Večeras bih nekog ugledala rado,

ali njega nema.

Put je davno pust

Samo s bledog neba beloj zemlji sleću

pahulje kroz zrak.

O, kako je bolno kad ti doći neće

neko koga čekaš, a spušta se mrak.

A sada poslušajmo kako ove divne stihove recituje lično naša Desanka Maksimović: