Desanka Maksimović je čuvena srpska pesnikinja i književnica, koja nas je napustila na današnji dan 1993. godine.

Desanka je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju.

Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji).

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu Desanka Maksimović je preminula. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Bila je pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen.

Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čitalaca. Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.

Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla. Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.


Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane. Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.

Otkriva čitavo obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvuće poznato; skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu. Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti. Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.

Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac. On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti, a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava. Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Kako je otkrila njena sestričina, nije se vezivala za materijalne stvari. "Volela je sitne stvari, volela je da ide peške, u taksi je nisi mogao uterati. Obožavala je ove figurice, konjiće i ostale".

"A uvek je pisala na kolenima, stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu, nikad za radnim stolom", rekla je jednom prilikom njena sestričina.

desanka-maksimovic.jpg
Printscreen 



Znanje.org/Vikipedija/Novisti