Negde krajem januara 2005. posetila sam ga u njegovoj kući na Senjaku; tu je nastao ovaj intervju. Ispostaviće se - poslednji koji je dao

Taj dan je, sećam se, bio nepodnošljivo hladan. I već pri kraju. U polumračnom holu dvospratne kuće, na vrhu stepeništa kojim sam se oprezno pela, čekao me je Stevo Žigon. Onako suv i poguren, u atletskoj majici na minus pet, jednom je rukom pridržavao odškrinuta vrata svog stana - odatle je stizala čkiljava svetlost - cupkao u mestu i, nestrpljivo žmirkajući, upozoravao me da požurim.

„Evo, žurim, žurim!“, ponavljala sam, sve vreme se plašeći da ćemo se oboje, nagazim li jače, srušiti zajedno sa tom trošnom drvenom konstrukcijom oguljenih gelendera.

Ceo stan, izuzev sobe u koju me je uveo, bio je u mraku. U toj prostoriji, jedinoj koja se grejala, živeli su Stevo Žigon, jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca i reditelja, i njegov neobuzdani pas.
stevo-zigon.jpg
Privatna Arhiva 

Počinje, nismo ni seli:

„Mene je Rusija potpuno preobrazila: iako zapadnjak, rođen stotinu i pedeset kilometara daleko od Venecije, lepe kao san, svoju sam sudbinu oblikovao u jednoj drugoj ‘Veneciji’, severnoj i čarobnoj - u Lenjingradu.“

Da li je zadovoljan načinom na koji ju je oblikovao? Ili režirao, svejedno? Koji to pametan čovek može biti?!

CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS