EKSKLUZIVNO! ISPOVEST SERGEJA TRIFUNOVIĆA: Moramo da izađemo na izbore, jer jeb.će nam svi majku!

Možete ga voleti ili ne, ali njegov neprikosnoveni glumački dar morate poštovati. Glumac Sergej Trifunović je talentom već u svojim prvim filmovima i pozorišnim predstavama skrenuo pažnju na sebe, pokazavši da će jednog dana biti jedan od vodećih srpskih glumaca. I tako je i bilo.

Ove godine je 70 godina od rođenja tvog profesora sa FDU Vladimira Jevtovića. On je primio tu tvoju čuvenu klasu u kojoj su svi bili iz unutrašnjosti. Misliš li da je to uradio namerno ili su se samo tako tada složile kockice?

Vlada nije imao unapred takvu nameru. On je hteo da sastavi klasu od različitih ljudi. Imaš profesora koji vole da uniformišu. Koji rade po nekom paternu. Vlada je razbijao taj patern. On je radio prema ličnosti. Baš kao i svi veliki fudbalski ili košarkaški treneri. Oni vide šta ti možeš i onda rade na tome. On nije razmišljao o tome da svi budu iz unutrašnjosti. Ali dobro, tako se zadesilo. Bilo mi je žao što sa nama u klasi nije bio i Milan Čučilović. On je bio prvi ispod crte. Kad je otpao, svima nam je bilo teško. Bilo nam je žao što nije deo te klase. Kad god ga vidim smatram ga da je on i dalje duhovni deo te naše klase. Možda bi bilo dobro da je Čučko ostao iz prostog razloga jer je bilo 5 devojaka i četiri momka. Da je on ostao bilo bi nas jednako.

Ti i Vlada Jevtović ste imali česte lomove i sukobe. Niste se baš uvek slagali?

Pamtim scenu koju je posle Vlada negirao. Ja završavam širi izbor, izlazim napolje i vidim tipa u kostimu, iz nekog fundusa izvađenog, koji trči hodnikom. I dođe kod mene i kaže mi: "Ej super si bio". I u trku prolazi pored mene i dodaje: "Rekao je Vlada da će te primiti i da će ti jebati kevu." To je bio student treće godine Nebojša Dugalić koga ja tad prvi put u životu vidim. Vlada je odmah snimio da sam ja orkan, takva mi je energija. To nije ništa novo. Moj kreativni haos loše utiče na okolinu. Vlada je poricao da je to tad rekao kao što je poricao da nas je psovao. Ali jeste, psovao nas je. Mislim, on nije mnogo psovao, pa je valjda zato i poricao jer on nije čovek koji psuje. Ali kad popizdi...

Kako je to izgledalo?

Bilo je to pred jednu generalnu probu, pred ispit jedan. Mi smo bili tu sami svoji rekviziteri. Trebalo je da namestimo scenu i svako je imao svoj zadatak - ko iznosi stolicu, ko nešto unosi... U jednom trenutku nastaje haos jer su svi zaboravili šta treba da rade. A te promene treba da budu brze na sceni. On tada shvata da je haos jer niko nije zapamtiuo svoj zadatak. Pozove nas iza zavese, posrtoji nas i kaže: "Jebem vam mater svima!" To je značilo da je sve otišlo u pičku materinu. To je bio alarm da se svi prizovemo pameti. Retko je psovao, ali je to radio. Mene je psovao par puta. Ali dobro, ja jesam bio zaista najgori đak. Ali ja sam takav bio od srednje škole. To mi je bila neka karma. Nisam nešto ni voleo školu. On mi je to u trećoj godini na FDU rekao: "Ja sam konačno ukapirao, Vi ustvari ne volite školu." "Hvala Bogu profesore da ste to ukapirali."

Zapravo je ona uslovna šestica na drugoj godini koju si dobio bila jedna vrsta opomene.

Imao sam sedmicu na prvoj. A ta šestica... Vlada je seo u stolicu a mi smo oformili neki polukrug oko njega. Indeksi su bili ispred njega. Uzeo je jedan i rekao: "Glogovac, Vama sam dao 9 zbog toga i toga..." Bilo je tu devetki... Sećam se Nataša Ninković je dobila 8. Nema nijedne sedmice, a ostao jedan ideks. Moj naravno. On me ne gleda u oči, niti me oslovljava po imenu i prezimenu. On gleda indeks i kaže: "Vama sam dao 6. samo zato što sam Vas ja primio na Akademiju. I prosto ne mogu da poverujem da je moj izbor bio pogrešan. Tako da sam 6 dao sebi a ne Vama." I onda zavrljači onaj indeks koji me pravo pogodi u glavu. Tad sam rešio da se ispišiem sa FDU. Otišao sam u Sekretarijat koji radi od 11 do 13. Tu ima pet žena koje rade i one su uvek tu od 11 do 13h. Nekim čudom ja sam tamo stajao do 12 i 15. Bio je radni dan. Niko se od njih nije pojavio. Stajao sam tako sat i 15 minuta i popušio paklo cigara. I na kraju kad niko nije došao ja sam odustao od odlaska sa FDU... Valjda je Onaj odozgo tako hteo... Jer da su bile tu ja bih se sigurno ispisao.

U jednom od malobrojnih intervjua Vlada Jevtović je istakao da ti je Vojin Ćetković bio kao stariji brat, a da su tebe najviše oblikovale kolege sa klase.

Vojin nam je svima bio kao stariji brat. Njega smo mi iz klase zvali ćale. On je rođen sa viškom godina. On je Bendžamin Baton. Vojin je rođen sa jedno 56 godina. A što se tiče toga ko je koga oblikovao, svi smo se oblikovali međusobno. Gluma nije glumac sam po sebi, već je ono što se dešava između dva čoveka koji rade nešto. I tu je Vladina zasluga, jer ja sam došao na Akademiju kao trostruki republički prvak u recitovanju. Ja sam tu bio sam na sceni. Ali u komunikaciji sa partnerom je to bila katastrofa. Sećam se dobili smo da radimo delove iz Čehovljevog "Galeba". Devojčice su dobile monolog Nine i scenu Nina-Trepljev, a dečaci monolog Trepljeva i scenu Nina-Trepljev. Scenu smo igrali ja i moja partnerka, mlada Nataša Ninković iz Trebinja... Ta scena je bila nešto najužasnije što je svet ikada video. Ja nisam uopšte znao šta radim, nisam ukapirao ni šta radim pogrešno. Ja sam glumio sam sa sobom, ma ko tu bio. Svi su bili očajni u monolozima, svi su se osećali nesigurno sami na sceni, a ja sam tu blistao. I tu mi je Vlada, naučišvi me da igram sa partenrom, učinio i uslugu ali i protivuslugu, jer ja sad isključivoi zavisim od svog partnera. Kakav je on takav sam i ja.

Pisalo se da ste ti i Vojin imali fizički konflikt na studijama?

Ne, ali smo imali konflikt mnogo godina kasnije kada smo radili "Audijenciju". Ta predstava je specifična po mnogo stvari. Jedna od njih je što se radnja odigrava u pivari. I treći lik je pivo. E sad mi smo pokušavali da to igramo sa nekim bezalkoholnim pivom... To nije funkcionisalo pa smo odlučiuli da uvedemo taj "treći lik" - pravo pivo - što je užasno jer ja nisam čovek koji pije pivo. Vrlo retko ga pijem, npr popijem 4 godišnje, baš ono kad mi nešto prija. Sećam se premijere u Kruševcu ja popijem pivo i ja sam već - ćao! Ja ne znam tekst. Ne zato što sam pijan nego što je taj tekst u suštini gomila budalaština. Taj čovek u predstavi govori neke gluposti tipa: "A inače?", "A, kako su vaši?" i tome slično... Ja pogledam Vojina, a pošto se dobro znamo, on pročita iz tog mog pogleda - "Ajde odmah da prekidamo predstavu!" On mi na to vrati pogledom - "Ako to uradiš, ubiću te!" Mi nekako završimo tu predstavu... A završimo tako što popijemo gajbu piva - ja 17 a Vojin resto. A ja od tih 17 popijem 8 na eks. E sad zamisli kako mi je kad sam gotov posle dva piva, a kamo li posle 17 velikih.

Jednom prilikom mi je Bata Stojković rekao, pošto je on to igrao sa Perom Kraljem, da mu je žena pre predstave dvala jedno jaje, jer jaje vuče pivo. I tako sam ja onda uveo da dok publika ulazi na scenu ja krckam tri jajeta. Kad publika sedne ja otvorim pivo i sljuštim ga ko Raduljica za dve sekunde. I nekako savršeno vozimo dok se ne spusti zavesa. E onda smo mrtvi pijani. Tek nas tad stigne, jer pozorište je izmešteno stanje svesti. I tek kad se predstava završi ti se vraćaš u realnost. E u tom nekom vraćanju u realnost Vojin i ja smo se valjali po svlačionici, polomili tamo ona ogledala... Nismo posle Vojin i ja dugo govorili. Ali ne sećam se oko čega i zbog čega je sve to izbilo. Verujem da se ne seća ni on.

Bio je to kreativni haos.

Da, baš tako.

Tebi je gluma došla nenadano, jer su te na prvom mestu zanimle arheologija, psihologija i istorija umetnosti.

Ja glumu nikad nisam doživljavao kao neki posao. Uvek sam bio u fazonu - ok je ta gluma, nego jel radiš ti nešto pored toga. Sećam se momenta kad sam imao 14 godina, igrao sam u predstavi "Komunistički raj" Branka Popovića. Tu sam igrao dete Grujicu, šegrta od 14 godiuna. E ja se nedelju dana pred premijeru pobijem. I slomim obe ruke. Zbog nekog udarca polomim dve koske u jednoj šaci, a slomim i podramenu kost. Tako da sam premijeru igrao u gipsu. E onda me je glumac Pljaka Kostić, Vukov ćale, pitao - pa šta si to radio. Pa, reko, udario sam ga... Ne, ne, ne znaš da udaraš reče mi Pljaka. I onda mi objašnjavao da kad stisnem pesnicu tu mora da bude vakum, i da nikako ne udaram sa ova dva zadnja neko sa prva dva čuklja... I onda moj ćale: "Nemoj bre Pljako da mu to pričaš..." "Što, nek zna dete", reče Pljaka. I to mi je bilo korisno znanje.

Uglavnom, ja to odigram i dolazi profesorka režije Borjana Prodanović, inače unuka Jaše Prodanovića. I tako se ona i još par njih sjate oko mene sa pitanjem šta bi ja voleo da budem kad porastem. Reko, ja bih voleo da budem arheolog koji ima svoj bend. A gluma? Ma reko ne, ne bih ja to, kao hobi da. Ja nisam glumu doživljavao kao nekakvo ozbiljno zanimanje.. I stvarno me nije zanimalo. To je prelomio moj ćale...

... Jer ti je objasnio da sa 56 neopravdanih i sa ocenama koje si imao neće biti ništa od psihologije i istorije umetnosti.

Da. Tako je. Bukvalno tako.

I ti uspeš da položiš 13 predmeta za manje od 7 dana.

Evo kako je to bilo. Ja sam prvo upisao srednju Pedagošku u Užicu jer su nju upisivala deca prosvetnih radnika, deca sa sela i treća grupacija su bila ona deca koja nisu znala šta će sa sobom. Tu je bio divan gradski talog baraba. Kažem divan talog, jer to nisu bili probisveti, šibadžije, alkoholičari... Već su to bili fini ljudi, neki od njih muzičari. Neki od njih su moji drugovi, koji su divne bitange Mi smo to upisali u fazonu lako je, niko nikad nije ponavljao. I kao do jaja! Ja sam prvi dan u školu došao s gitarom. Nas je u odeljenju bilo 42 od toga 4 muškarca. Razredna nam je prvog časa rekla da će od nas 42 petoro odustati, 7 će da ponavlja... Tako je i bilo.

Znači usledilo je ponavljanje?

Ponavljali smo đuture, među njima ja i moj drug Goran Mulina, sin pevača koji peva "Zlatibore pitaj Taru". Goran je inače bio bio bubnjar i zajedno sa još jednim našim drugom je radio već svadbe. Puni su para. Tu je novac, ribe... Bili nam idoli. Ej, s 15 godina samostalni ljudi. Elem, nas dvojicu izbace na polugodištu i ja se prebacim u jezičku. Tu izguram dve godine. Prvog juna mene zove direktor da mi kaže da ja zbog 56 neopravdanih letim iz škole. Ali, reko, druže direktore ja bih da upišem glumu, prijemni mi je dvadeset i nekog juna... Ništa ja tu ne mogu, reče mi on. Ja reko kako sad. Meni 10. juna bio zadnji dan za predaju dokumenata na FDU u Beogradu i ja položim od 4. do 9. juna 13 predmeta.

Kako si to uspeo?

To je naravno sve poklonjeno. Dođem kući i kažem da su me opet izbacili iz škole. Uzmem onda sve knjige iz svih predmeta, sednem i kao sad ću ja da učim... Sad ću ja kao za tih 5 dana da naučim sve što nisam za godinu dana. To je bio značajan momenat u kući. Dolazi keva, nosi poslužavnik, kafu, džezvu za dolivanje, cigare, pikslu i upaljač. Ja do tada nisam smeo da pušim pred njima. E to je tad bilo zvanično. Zapalio prvu cigaru pred roditeljima na njihovu inicijativu.

Znači gusto?

Jako! I tako ja sednem, zapalim... Uzemm prvu knjigu - istorija. Ma sad ću ja to... Krenem da čitam - "Mikenska civilizacija prostire se..." I shvatim na kraju pasusa da je to nemoguća misija. Zaklopim knjigu, završim cigaru, obučem se i izađem napolje. Nikome ni reč. Niko me nije ni pitao gde idem. Prvi ispit neka daktilografija, a ja profesora nikad video pre toga nisam. Tu dobijem dvojku. Drugi je bio ne znam šta... Išlo je to, drugačije te gledaju kad si vanredni. I dođe matematika kod Branka Trifunovića, najstrožeg profesora matematike na svetu. Kod njega se muva čuje na dvočasu. Ja od svega na papiru napisao samo - prvi zadatak... I tačka. Sa matematikom nikad veze nisam imao. Ja i matematika smo i dalje na "Vi"... Sedim tako, reko, šta da kopam iz mozga kad nema ništa. On prođe, uzme papir... "Prezimenjače evo tebi dvojka. Ne, evo tebi trojka. Tebi ionako matematika nikad neće trebati u životu."

Svi profesori su ispali carevi. Jer ja faktički ništa pipno nisam. Mogao sam ono što sam voleo - srpski, engleski, istoriju... Mogao sam da natucam te društvene predmete... Kod mene su ocene bile dokaz krajnosti. Imao sam kečeve i petice. Što me je zanimalo imao sam peticu. I tako položim ja sve ispite i 9. juna uđem kod direktora u kancelariju i kažem evo gotovo.

- A pa ne ide Trifunoviću to tako?

- Nego?

- Mora da zaseda nastavničko veće, pa da se objavi u Službenom glasniku...

- Pa kad je veće?

- Šesnaestog juna...

- Ali ja sutra moram da odnesem dokumenta...

- Šta da radimo Trifunoviću, tako je...

I ja izađem ispred gimnazije. Lep sunčan dan, a ja oću da se ubijem. Imam 24 sata. Ko u filmu. I setim se ja Toše Đurića, čija je bratanica Dragana Đurić moja drugarica, inaće sada radi u ministarstvu prosvete. Moje sunce. E on je bio neki bitan faktor u prosveti tad. Obožavao je kako ja recitujem. Bio sam ponos čaršije jer sam republički prvak... On me vukao svuda da recitujem. Čak i na sahranu me jednom odveo da i tamo recitujem. Šta god je trebalo ja sam išao. Odem ja kod njega u opštinu i objasnim mu kako stoje stvari.

- Daj mi kaput. Jel imaš dva dinara?

- Imam, rekoh.

- Trči u knjižaru i kupi svedočanstvo.

Dolazimo do direktora, on ulazi u njegovu kancelariju, direktor skače, čika Toša ulazi, a mene ostavlja da čekam ispred. Nije prošlo 4 minuta, izlazi čika Toša, daje mi svedočanstvo, popunjeno skroz, i kaže - Trči da ti ne pobegne voz. Ja sam faktički prvo predo dokumenta na FDU pa počeo da spremam prijemni.

Šta si spremao?

Mene je ćale spremao. Mi smo razmatrali šta da uzmem da spremam i u nekom trenutku mi je Brana Đorđević, naš profesor dikcije, koji je bio u žirijima kada sam ja recitovao, poslao jedno pismo... Stiglo to pismo od njega u kome je između ostalog bila pesma Matije Bećkovića "Ovo, i ono"... Pored toga je bilo i njegovo lično pismo gde mi je napisao: "Šaljem ti pesmu iz Književnih novina Matije Bećkovića. Molim te da naučiš napamet i da dođeš kod mene u Beograd u Đure Salaja 1. I nađi monolog... Pozdravi gospođa majku, a gospodina oca oteraj u tri pičke lepe materine"... tako se završava pismo.

Ja naučim pesmu dođem kod njega. Brana je tad već imao rak... Pušio je Vek, najodvratnije cigare na svetu... Kad je njegova supruga Nataša izašla on me poslao da idem u WC. "Iza kotlića su ti cigare. Ako uđe Nataša, ti si taj koji puši"... I spremimo prijemni...Žao mi je što Brana nije poživeo više da me vidi. Umro je 1992. Uvek tako pomislim na njega jer on faktički nije bio ni na jednoj mojoj premijeri. On je otišao pre nego što sam... Ali znam da gleda iz lože odozgo... Često mislim na njega.

I onda je usledila Akademija na kojoj ti je bilo teško da se uklopiš prve dve godine

Kad sam došao na Akademiju nije bilo nazad. Ja nisam upisao FDU da studiram glumu već da budem najbolji glumac na svetu. Bio sam nadobudan u glavi, i ja sam došao svetu da pokažem kako treba da se glumi. Tako je to bilo u glavi degenerika od 17 godina. Mučio sam se na akademiji. Bila je teška finansijska situacija, nisam imao razumevanje profesora na Akademiji, nisam imao razumevanje kolega. Ja skoro da tamo nisam imao prijatelje sem Nele Mihajlović. Ona je bila moj jedini prijatelj. Ona je imala čak zaduženje da jedina sa mnom radi vežbe. Nju sam zvao - tetka. Imala je tu blagost neku... Iz saradnje sa njom se izrodila predstava "Ukroćena goropad" koja je bila jedna od najizvođenijih Šekspirovih predstava na beogradskim scenama. Berček je bio taj koji je predložio da mi od toga što smo radili na fakultetu napravimo predstavu. Ona se igrala 115 puta. Ja sam igrao 100 puta...

A što nisi igrao do kraja?

Bio sam izbačen iz predstave. Ja sam po staroj dobroj tradiciji morao da budem izbačen... Pa da, izbačen sam iz dve škole, sa radne akcije, sa par projekata...

Zbog čega si bio izbačen sa te predstave?

Desilo se da je došlo 700 školske dece na predstavu. Oni su toliko pričali i urlali... Nastao je bukvalno pakao. Ja sam rekao - Molim vas stanite, pustite nas da vam odigramo, možda vam se i svidi. Posle toga su ućutali... Al samo dve i po sekunde. Opet kreće pakao. I ja se samo okrenem i izađem sa scene. Svi krenu za mnom. Kako ja to prekidam predstavu, ne može to tako, vrati se... Koju, reko, predstavu? Ovde nema predstave, kako vam to nije jasno... Pa nećemo da se rvemo valjda sa publikom. Tu je samo Vojin Ćetković stao uz mene. I tako sam bio izbačen iz predstave. Ali to je predstava koja je od mene napravila glumca. Marko Nikolić mi je jednom rekao - Sine jel znaš ti da je ovo Ričard Barton igrao u svojoj 40. godini života. A ja tad imam 21...

Pomenuo si Aleksandra Berčeka. On ti je bio uzor, i kako si jednom rekao, najbolji naš glumac.

Profesor Milenko Maričić je Aleksandra Berčeka nazvao srpskim Džekom Nikolsonom. I to je tačno. Čak neka mešavina Branda i Nikolsona. Ja sam mnogo voleo Branda u sredjoj školi a onda sam odgledao seriju "Vuk Karadžić". I tu sam video tog genijalnog Miloša Obrenovića i pomislio - Aha, znači ovo može i na srpskom. Pre toga sam gledao mnogo glumatanja, preglumljavanja... I onda vidiš nekoga ko to radi na jedan sasvim drugi način.
Znaš to su te fascinacije, koje te pogode.

Sećam se kad sam kod svoje školske drugarice Goce Mišković,bio na 11. rođendanu... Slušamo ploče njenog starijeg brata između ostalog i "Bitlse". I onda zaboraviš u nekom trenutku sve devojčice na rođendanu, i tortu i sve... Samo slušaš neku ploču, na čijem omotu neka četvorica prelaze ulicu... Ja sam potpuno zanesen. Kući sam otišao raspamećen. To su te fascinacije. Zašto se svi sećaju gde su bili 11. septembra kada su padale Bliznakinje, ili kako svi znaju gde su bili 5. oktobra ili kad je Maradona dao evrogol rukom, pa onda i onaj najbolji gol u istoriji...

Gde si bio ti tad kad je Maradona dao gol?

Ja sam bio kod babe u Jagodini i jeo pasulj... Tako da kažem ti, sećam se tih bitnih momenata. Sećam se kad sam prvi put video Branda ili Cicu Perovića u "Otpisanima"... Ok, znamo Prleta, Tihog... Ali ko je Cica Perović, ko je ovaj čovek. I onda mi ćale kaže - E to je sine naš najveći glumac. To isto misle svi koji su ga ikad videli. Doduše jednom sam to rekao pred Batom Stojkovićem... Hteo je da me ubije posle toga. Bata je skočio da me zadavi, i onda je pao... Vidi, po Bati je Bata najveći glumac. I to je legitimno...

Ti si posle Akademije krenuo silovito – „Ubistvo sa predumišljajem“, „Stršljen“...

To je Gorčinova zasluga. Imam neki taj dug prema Gorčinu jer mi je on dao u tom trenutku najupečatljivije uloge koje su me profilisale. Sećam se da je čaršija bila onako kao, de ću ja da igram to... Al ja sam bio u fazonu šta dete zna šta je 300 kila. Ja sam počeo da čitam Selenićevu knjigu i onda naiđem na deo gde kaže: "Major Krsman Jakšić visok, plećat, brkat..." Zatvorim lepo knjigu... Šta ja tu dalje da čitam. Nit sam visok, nit sam plećat i brkat. Znači moraću da igram nešto drugo. I to nešto drugo sam i našao...

Ono što je zanimljivo je da su tebe nekako zaobišle sve one Pavićeve serije koje su se snimale tih devedesetih a u kojima su igrale neke tvoje kolege sa klase. Kako to?

Hvala ti što si to primetio. Mene, iz nekog razloga, niko nikad nije zvao da igram u tim serijama. Daleko od toga da bi ja pristao da igram... Kao što svi pričaju o Državnoj bezbednosti i o vrbovanju za stranke... Mene niko nije zvao ni iz jedne stranke da im pristupim, niko mi nije prišao iz DB za ne znam šta, kao što me eto niko nikad nije zvao za te serije. Ja sam u to vreme bio i jako besan na Natašu Ninković, Glogovca i Ćetkovića jer su igrali u njima...

Rekao sam im: "Vi prostituišete našu profesiju." To je iz moje perspektive tad bila čista prostitucija. "Porodično blago", mislim nešto svirate kurcu... Ja sam bio ljut. Sad sam blaži malo prema tome, ali i dalje ne bih igrao u takvim sranjima... Mislim sranjima... Neću da vređam nikoga, ljudi moraju da žive od nečega... Ćetković je izgazio sve te serije i na kraju postao odličan glumac. U svakom slučaju mnogo im hvala što me nisu zvali da igram u tim serijama. Vrlo sam srećan zbog toga.

Poznat si i po tome što si dosta uloga odbio. Jednostavno vratiš scenario...

Vraćao sam... Ne svidi mi se scenario ili ekipa sa kojom radim... Sad gledam da barem ako nije dobar scenario, a ono da je barem dobra ekipa sa kojom radim.

Čega se sećaš da si odbio?

Zdravko Šotra i ja smo kumovi. I on mi jednom spominjao kako bi radio nešto u Nišu... Reko on meni da će da radi "Zonu Zamfirovu" al to meni na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo... I zove me posle 2 godine. Zvoni fiksni telefon ujutru u 9. Kaže, kume našao sam pare, radimo... Šta reko radimo. Pa Zonu Zamfirovu... Uf jebo te, meni to nešto zazvučalo... I evo sad se izvinjavam Šotri što sam ga slagao. I ja kao aj da vidim raspored... Koji crni raspored, ja ga u životu nisam imao. Jao, reko, evo kume pogledao sam raspored i ne mogu tada... Laž. Šole izvini. Prosto mi se to nije... I srećom uleti Ćetković i to mu napravi karijeru. I to jeste više za njega bilo.

Prvi put sam te gledao u predstavi Bure baruta u JDP. Kasnije je došao film, gde je slična glumačka ekipa igrala ali ste nekako zamenili uloge.

To je Paskaljević uzeo da radi. Mislim da je taj film dosta slabiji od predstave... On je hteo da ja igram isto ono što sam igrao u pozorištu, ali mi to nije bilo zanimljivo. Reko, ja to ne bi. Pa kao šta bi voleo da igraš. Ja bih da igram u onoj sceni u autobusu. E pa to ne može, to igra Glogovac, reče mi Paskaljević. E jbg reko onda mi je svejedno... I onda je on popizdeo jer je video da mene boli kurac... Kapiram da je Glogovac verovatno smatrao da sam mu uzeo ulogu, znam da je bio nešto ljut na mene. I Paskaljević je tu kao malo pizdeo i na kraju me pitao, a šta onda da igra Glogovac. Brate, stavi samo Berčeka i Glogovca pred kameru i pusti ih da izgovore tekst... Pa ćeš videti... Tako sam napravio tu malu kasting rokadu.

Nikad nisi bio član nekog pozorišta a da jesi do sada bi sigurno bio prvak drame u nekom od njih...

Ja nikad nisam hteo da budem prvak bilo koje scene. Mi smo 1993. godine kao cela klasa pozvani u Narodno pozorište kako bismo postali njegovi stipendisti. Pozvali su nas Aca Berček koji je bio upravnik u to vreme i Radomir Putnik koji je tada bio direktor drame. Meni je to bilo ravno smrti. Smatrao sam u dubini duše da glumac ne treba da bude član kuće, već da bude član projekta. Mislim da jednog dana, kad to bude bilo manje bolno, jer ti sad bi morao da otpuštaš ljude, pozorišni ansambli treba da se raspuste a ljudi da se okupljaju oko projekata. Jer kad si član ansambla to je neka uljuljkanost, čemer... I tako oni nas pozovu u Narodno. I dođe dotle da se svako pojedinačno izjasni... svi prihvataju, Glogovac odbio jer je već prihvatio u JDP, ... Kad sam došao na red ja im kažem da smatram da glumac ne treba da bude član ansambla već član projekta i da nažalost odbijam... Berček me je pogledao i umro od smeha. Tako pretencioznu rečenicu od nekoga ko ima toliko malo godina siguran sam da nije očekivao.

Vremenom si počeo da uživaš u epizodama pa čak i samo u statiranju u nekom filmu. Otkud to?

Bio sam već poznat glumac, igrao sam glavne uloge i bilo mi je zanimljivo da uzmem pa da statiram u filmovima. Goran Marković kad je režirao "Kordon" ja dolazim na Brankov most i pitam da li mogu da statiram i on me otera u pičku materinu. Dobro... Onda sam molio Rašu Andrića da statiram u "Tri palme za dve bitange i ribicu", da razvlačim neke kablove... I on me oterao. Slučajno sretnem Duška Kovačevića i saznam da radi "Profesionalca". Zamolim ga da statiram i tako dobijem malu ulogu u tom filmu...

Jedna od veoma zapaženih epizoda, tačnije jedna od najzapaženijih uloga koju si odigrao je bila ona u „Turneji“ Gorana Markovića.

Mi smo "Turneju" igrali već u Ateljeu 212. Tu sam ja igrao onog mladog glumca koga Kičić igra u filmu. I kad me je Goran Marković zvao i rekao mi da radi film "Turneju" i da ima ulogu za mene ja reko nije valjda da igram isto ko u predstavi. Ne, kaže mi, već ćeš igrati ulogu koja nije u predstavi. Koga igram? Igraš Akana. Dobro...
I sve super, al kad ja otvorim scenario a ono tamo 4 strofe pesme "Kukavica" Marine Tucaković. Šta je sad ovo, al reko aj videćemo to na snimanju. Počinje snimanje pored Prijedora, sneg, statisti, pičke materine... Puna ratna oprema... Mira Furlan, Gaga, Tale, svi su tu... I sad kreće scena ja treba da počnem da pevam, al ne može iz mene da izađe. Probam opet, ne vredi... Kažem Goranu, vidi imam problem sa pesmom. Gledam da ga ne uvredim, jer imaš milion reditelja koji bi odmah rekao kako mu je to mnogo važno. Ali je Goran uradio nešto što me je potpuno iznenadilo.

- Baci pesmu.

- Kako misliš da je bacim?

- Ako ti smeta, baci je.

Dođem, uradim celu scenu bez pesme, sve ok al nešto fali. Probam opet, ne vredi. Reko, jel mogu da vratim ja pesmu. Kaže Goran, vrati... Krenem da pevam, i odjednom to izađe iz mene...

E to pričam studentima režije. Njih pogrešno uče. Uče ih da oni moraju da budu uvek korak ispred glumca i da moraju da odaju utisak pred glumcima da znaju šta rade čak i kad to nije istina. A vrlo često ne znaju šta rade. I onda moraju da se pretvaraju što je pogrešno. Glumac je intuitivna životinja, on provali da ti ne znaš šta radiš. Npr reditelj Slobodan Unkovski kad ga pitamo kako da rešimo neku scenu on kaže - Ne znam, videćemo. Kad reditelj kaže da ne zna on tebe automatski animira da ti vidiš šta bi uradio... I zato govorim studentima režije da kad nešto ne znaju to i kažu, jer tako daju glumcu na važnosti i animiraju ga da se i on uključi.

Da li je tačno da si na premijeru filma vodio jednog od Arkanovih sinova?

Na premijeru filma sam vodio Mihajla Ražnatovića. Njegova priča je potpuno drugačija od ostalih, on nije rastao u tom miljeu. Mihajlo je tražeći svoj identitet imao potrebu da bude uz svog oca. Bio je tako i na ratištu sa njim. On je prekinuo karijeru talentovanog hokejaša iz Geteborga da bi se našao na ratištu u Bosni. I rekao mi je da je samo u jednom trenutku shvatio da to nema nikakve veze sa njim... Kasnije otvorio suši bar, sklonio se iz te priče... Divan i pametan tip. Rekao sam mu da bih voleo da on vidi film. I njega sam vodio na premijeru "Turneje". Kad je pogledao film rekao mi je: "Pa šta da ti kažem, video sam i gore stvari koje su se dešavale". To mi je bila potvrda da to što smo uradili je i tačno.

Sve vreme pričamo o pozorištu, filmu... A u ovoj zemlji se poslednjih nekoliko godina odvajaju smešni novci za kulturu. Ljudi su se čak i podsmevali onom budžetu od 0,62 za kulturu... Šta nam se desilo po tom pitanju pa smo došli ovde gde smo u kulturnoj politici?

Desila se nebriga. Desilo se da ljudi koji vode državu ne prepoznaju kulturu kao bitan faktor. Vrlo je moguće da njima kultura nije ni potrebna. Kultura vodi ka svesti, ka razmišljanju svojom glavom. A kojoj vlasti treba narod koji razmišlja svojom glavom. Ne znam... Aj što nikog od njih nisam video u pozorištu... Ali viđali smo one prethodne u pozorištu ali opet ništa nisu uradili.

Neki od ministara su bile i tvoje kolege. Zar su im ruke bile toliko vezane?

Voja Brajović je bio 100 dana, što je malo da bi se uradilo bilo šta. Leka je bio duže, a šta je uradio to ne znam. Poslednjeg ministra neću da komentarišem, jer to je najveća sramota u našoj istoriji.

Misliš dakle na Tasovca. Kako se tu desilo da jedan sjajan menadžer postane, kako kažeš, tako loš ministar?

Daj čoveku vlast pa da vidiš kakav je. Gotovo da nema čoveka koji nije potkupljiv, koji nije slab na položaj, na pare, na moć... Onog trenutka kad uđeš u bilo koju strukturu, bilo da je ona pozorišna, partijska, navijačka... Tebi su muda uklještena. Ti si u masi iz koje ako pokušaš da se izvučeš ona te pregazi. Najveća opasnost smo upravo mi slobodni umetnici, slobodni strelci... Ne zavisimo niodkoga. Ja nikome nisam dužan, ne zavisim ni odkoga. Jedino sam dužan Dani Drašković koja mi je dala stan od 48 kvadrata. Mislim, dala... U tom trenutku smo ga dobili Voja Brajović, Pera Kralj, Mira Joković i ja. Ja sam joj večno zahvalan za to. I Dana Drašković mi nikad ništa nije tražila za uzvrat. Ja i sad kad je vidim ustanem i izljubimo se. Od mene nikad ništa nije traženo... Ni da uđem u partiju, ni da glasam... E, sad ne mogu da govorim o Bogdanu Obradoviću, Svetislavu Gonciću. Jer to nije ta priča...

Kako je tebi izgledalo to što je Bule Goncić bio u spotu SNS?

Nisam srećim video spot. Ali vreme je takvo vremene da mene više ne iznenađuje. Ništa ne može da me iznenadi.

Ali i ranije su glumci bili u kampanjama i podržavali političke stranke. U vreme Miloševića je isto toga bilo, ali tada nisu toliko osu]ivali glumce što to rade.

To je tad bilo crno ili belo. Bilo je ili Milošević ili oni. Bio sam u zadnje one dve kampanje Demokratske stranke kad je bilo ono - glasajte samo da ne dobiju radikali, među kojima su bili i sadašnji iz SNS koja tad nije postojala... E tad kad me je Tadić lično zvao telefonom, ja sam to prilično nevoljno učinio, ali sam kapirao da je bolje oni nego radikali. Ali i kad me je Đinđić zvao u kampanju DOS-a 1999. sam jedva otišao na razgovor jer sam osetio jaku izdaju iz 1997. godine. Pogledaj Rumune, oni su izašli da sruše zakon, srušili su ga... Ali su ostali na ulicama. Ti burazeru da podneseš ostavku, pa ćemo onda mi kući.

E, tu smo mi te 1997. debelo popušili kurac. Mi smo popušili kurac kad je ispalo da smo mi 4 i po meseca šetali da bi Đinđić bio gradonačelnik. I on je to bio tri dana. To je najsramnija prevara od koje sve kasnije nastaje, jer niko više nema nikakvu odgovornost. Ja sam se tad osetio izdanim. Onda me je Basara zvao i rekao kako neću valjda da propustim istorisjku priliku da vodim miting na Bogojavljanje. Između tih protesta i Bogojavljanja je prošlo godinu dana. Onda su se oni ujedinili u DOS...

Tad sam za Ćuruvijin "Dnevni Telegraf" rekao, kad su me pitali šta mislim o koalicji "Zajedno", da slobodno napišu - Sergeja Trifunovića zabole kurac. Bio sam ljut. Isto kao što sam sad ljut na DS jer su nas izdali i prodali. Oni su nas izdali i prodali već drugi put u istoriji. I drugi put ne snose oni konsekvence, oni su razbijena gomila, nego su nama uvalili kurac u usta koji će dugo da traje. Prodali su narod i svoje glasače. Nacionalisti to nikad nisu uradili. Radikali nikad nisu prodali svoje glasače.

Kako je izgledao taj sastanak sa Đinđićem?

Kad sam došao kod Đinđića rekao sam mu u lice: "Da me Basara nije zvao ja ne bih došao". On mi reče da znam, zato sam i rekao da te zove... I poče da se smeje. Ali dobro...

Deluje da smo mi uvek u tim izborima birali manje zlo?

Ne deluje, to je stvarno tako i bilo. Ja sam i tad pristao kad me je Tadić zvao da eto samo... Ja sam bio i tad u fazonu - zemljaci vi ste zlo, samo ste možda manje zlo od SRS.

I sad kad smo ih sve izvrteli, za koga sad?

Sada Saša Janković. To je jedini čovek u ovoj zemlji koji se nije kompromitovao na nekom položaju u zadnjih mnogo godina. Jedini čovek. On je vrlo savesno obavljao svoju ulogu koja se bukvalno zove Zaštitnik građana. I on je štitio građane. Nisam video ni jednu mrlju. Zasad. Ne želim da se izlećem jer sam se zajebao kod mnogih. Ali u ovom trenutku Saša Janković može da računa apsolutno na moj glas. Da nije njega verovatno ne bih ni glasao. Na prošlo glasanje sam izašao i zaokružio samo Đilasa za gradonačelnika Beograda. Ti brale koiliko ja vidim ti radiš svoj posao. I Đinđiću sam 2000. rekao: "Danas sam glasao, ali nisam glasao za tebe, nego protiv Slobe." To sam mu rekao u facu. Ušao sam kancelariju kod njega, on sedi, sam u unutra, digao noge na sto... Ja mu kažem: "Danas sam prvi put glasao. Ali mi je žao što nisam glasao za tebe nego sam glasao protiv Slobe." On se samo nasmejao...

Počeli su prvi predizborni momenti... Zahuktava se.

Ovo će na izborima biti zanimljivo, gledam to sad iz pozicije publike. Kupiću i kokice. Imamo ozbiljan teatar apsurda. Mi nemamo politiku ali imamo političku scenu koja je na nivou rijalitija na Hepi TV. Ali je scena. Šta tu ima - Džidža, Budža i Radiša... Vazduplohov, Bata Gašić, lažni doktori, kurac-palac, bivši nacionalisti...

I kako onda dalje?

Što si više stariji to više kapiraš da imaš samo svoj život. Sećam se, ja već u Njujorku 2004. godine, završio se Bušov prvi mandat. Izbori su, on i Keri se tuku, a ja u pabu u kome staje 150 ljudi je nas 280. Niko ne diše. Gleda se televizor, i kako se u Ohaju lomi. Crvena polja gutaju plava polja. Muk je sve jači. Odjednom u nekom trenutku neko iz gomile kaže: „Fuck. I am moving to Canada.“ (Jebi ga! Selim se u Kanadu) Ja počinjem da se smejem kao manijak. Ja jedini se smejem. Ja sam to čuo milion puta i igovorio dva miliona puta, i još se preselio u Njujork. I sad slušam nekog Amerikanca koji kaže da se seli u Kanadu. A ja sam iz fazona – a gde ja da se selim jebo te patak više. To je presmešno i shvataš da je sve teatar apsurda. Evo studenti na Berkliju nisu dozvolili Trampovom gej aktivisti, nekom nacionalisti da govori. Zatvorili univerzitet. Super studenti na ulici, Bukurešt na ulici. Mi još ovde sedimo, prdimo svako u svojoj kući uz radijator, niko nigde ne izlazi.

Ali smo zato jako na društvenim mrežama.

Na društvenim mrežama smo najači. E kad bi se na Tviteru preuzimala vlast... Što napisa jedan na instagramu – "Fejsbuk i Tviter aktivizam ubili su građansku svest. Znaš ono, tresla se gora – rodio se lajk".

Prethodna godina je za srpsku kulturu bila mračna. Crni flor se nadvio nad njom.

Svi smo podneli jako teško odlazak Gage Nikolića, Bate Živojinovića, Madžgalja, Mande... Znaš šta je fora. Neko je to jednom objasnio da je kraj nekog doba. I da je normalno, istorijski gledano, da krajem doba neki ljudi i odlaze... Ali to je racionalizacija na kub. Ne znam šta se to dogodilo... Ne znam zaista šta je tu bila namera Svevišnjeg.

Odlazak Gage Nikolića ti je posebno teško pao.

Gaga je neko koga sam ja zvao – ćale a on mene – sine. Ne znam šta bih ti dalje rekao. To je čovek. Tačka. Od svih glumaca koje sam upoznao on je definitivno najbolji čoveg kog sam znao. Ne može se to rečima opisati.

I dalje istrajavaš u svojoj Fondaciji „Podrži život“. Jednom si rekao da je najveći uspeh to što ste spasli živote petoro dece.

Jedan da smo spasli pa bi vredelo. I sad ću zamoliti sve koji sad ovo čitaju da pošalju poruku na 5757. Svako od vas po 100 dinara i to uopšte neće na kraju biti malo. Uvek nažalost ima bolesne dece, i uvek nekome fali. Samo puštajte te poruke ko Boga vas molim. Ja sam u Upravni odbor Fondacije doveo ljude od integriteta kojima niko ne može ništa da zameri – Ratko Božović, Žarko Paspalj, Svetislav Basara... Ko može šta da kaže loše o Paspalju?
Ja sam svestan da sam ja u očima naroda ili osoba koju vole ili koju mrze. Kod mene nema sredine, prema meni nikad ljudi nisu bili ravnodušni. Ali nemam nameru da onima koji me ne vole objašnjavam moj odnos prema eventualnoj zloupotrebi bilo čega. Ali sam zato morao da imam ljude koji su za mene pre svega autoritet. Kad Ratko Božović priča ti ćutiš. Da sam predsednik ja bih prvo zvao Ratka Božovića da mi bude savetnik. Nema mnogo takvih ljudi od integriteta. Pada mi još na pamet Duda Ivković. Duda sve što kaže je pametno, pa onda slušaš da naučiš nešto. Ne želim da se izgubi vera u to nešto... Kao što se izgubila gradjanska svest. Ne može tako. Moramo da izadjemo na izbore, moramo da izadjemo na ulicu. Moramo da izađemo, jer jebaće nam svi majku.

Razgovarao: Petar Latinović

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: