Priču potrešenog glumca vam prenosimo u celosti.

Ako mi još neko kaže da je glumački posao „azdisluk“ ima da mu opalim šamar za svaki bol u mišićima i duši koji trenutno osećam…

Svi volimo da odemo u pozorište i sat i po vremena, nekad i dva ili tri, provedeno u imaginarnom svetu, zaboravimo na probleme i dobro se nasmejemo.

Često i „ogovaramo“ glumce nakon predstave, kritikujemo njihov rad i mislimo kako bi to mi uradili bolje… Ne zanjući koliko mukotrpnih sati, dana, nedelja i meseci, prolivenog znoja, pa ponekad i krvi, svaki glumac daje kako bi, kada padne zavesa, dobio zasluženi aplauz.

Čovek sam koji voli izazove i, moram da priznam, iz isključivo sebičnih razloga, prihvatio sam poziv direktora leskovačkog Narodnog pozorišta da budem deo jedne od najboljih predstava koje sam ikada gledao.

Sećam se prvog trenutka kada sam stao na daske koje život znače i istog trenutka prestrašeno shvatio da je moj narcisoidni poriv da glumim glumca najveći zaj*b koji sam sebi priredio.

Nekoliko dana pre toga, nakon premiejre jedne od predstava, napisao sam kratku ali jako oštru kritiku na račun onih sa kojima sam sada „ravnopravno“ stao na scenu.

"Misliš da je lako biti glumac? Probaj, pa komentariši", kazao mi je dotadašnji samo prijatelj, a od tog trenutka (shvatio sam) čovek koji će narednih dana držati moj život u svojim rukama.

Pred vama otvaram dušu u trenutku kada me boli svaki mišić i kost u telu nakon sati pozorišnih proba i malo prolivene krvi. Gluma je za te ljude sa kojima sam već svakodnevno na sceni i profesija i život, a da bi čovek zaista postao glumac on mora da se saživi s pozorištem i da se u njemu oseća kao kod svoje kuće. I njima zaista jeste pozorište dom.

Nataša, Filip, Petra, Neša, Stanko, Suzana, i još dvadesetak ljudi koje nikada nećete videti pod reflektorima, koji su iz scene i podjednako važni da bi vam pružili potpuni užitak u ovoj predstavi, većinu vremena provode u pozorištu, čak i kada nemaju predstave i probe. Druže se, razgovaraju, ne samo kao kolege već kao članovi porodice.
O glumcima postoje razne predrasude, ali su oni, bez obzira na sve, potpuno isti kao i svi ostali ljudi.

Posao glumca je specifičan i prilično težak. Dobar deo ljudi ne shvata ovo čime se oni bave i misle da su neki čudaci. Ipak, za sve postoji jednostavno objašnjenje a to je da oni jako vole svoj posao, za njega žive i apsolutno mu se predaju. Zato i jesu uporni u tome da gluma istraje.

Umalo sam na probi ubio Filipa. Posekao sam ga nožem ispod oka. Usr’o sam se od straha…
Ma ok, samo pazi sledeći put i odradi to kako smo i prvi put vežbali – rekao je i nastavili smo sa probom…

Kada glumac izađe na scenu ima jednaku odgovornost kao što je ima i hirurg prilikom operacije. Glumci imaju sposobnost da žive tuđe živote. To su životi nekih imaginarnih likova koje tumače. I tu je osnovna razlika koja ih čini onakvim kakvi jesu.
I zato u petak, dođite da aplaudirate njima jer bi sigurno svet i ovaj grad bez pozorišta bio nepojmljiv, a na moju glupu samoljubivost zaboravite, jer sam je se i ja otresao.

(leskovackevesti.rs)