Branimir Štulić Džoni, jedna od ključnih i kultnih figura ovdašnjeg rock’n’rolla, došao je još jednom iz Holandije da zatalasa, pokrene, iziritira, podseti, pomakne...

Kompletno beskompromisan i do besmisla uporan, valjda više nego ikada u skladu s jednim od svojih životnih načela pregnantno formulisanih u naslovu jednog od ključnih albuma "Ravno do dna", odlučio je da još pre nego što je počeo da snima novu ploču celom svetu pokaže i dokaže da je sistem mišljenja, na čijem je razvijanju tolike godine radio, doveo skoro do savršenstva.

Iako ga nije uvek moguće razumeti, iako je nemoguće s njim se uvek složiti (ako niste on), teško mu je odoleti, a još teže parirati. Ovaj intervju je njegov potpisnik doživeo kao jedno od najtežih, ali i najzanimljivijih iskustava u ne više tako kratkoj karijeri profesionalnog rock­ muzičara.

Koji te lični motivi nagone da svoj mozak toliko držiš u stanju hiperaktivnosti, da tražiš odgovore i na najbesmislenija pitanja koja ti ljudi postavljaju u svakakvim intervjuima koje ovih dana daješ?

-Mislim da je to, ako uopšte imam ličnih motiva, želja za saznanjem, za istraživanjem, za dokučivanju. I želja da pronađem odgovor na pitanje: što ja u svemu ovome treba raditi? To je nulta tačka. I te četiri stvari su nekakvi moji motivi.

Ne možeš poreći da si od početka karijere, blagodareći i pjesmama i onome što si pričao vukao etiketa sve do ultraljevičari. A u međuvremenu se toliko toga okolo promjenilo da ...

- Da sam ostao na levici da bi levica došla na desnicu. Sve se ostalo oko mene promenilo, što je inače fakt. Najveći levičari su postali najveći desničari. Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca. I sad, što bih ja u svemu tome trebao raditi: da blekećem ili da zavijam? Šta se od mene očekuje? Izgleda da moram napraviti takvu situaciju da se od mene očekuje da zavijam, ako već ne znam blejati.

Možda bi bilo logično da posle "Pit i to je Amerika" sada napraviš nešto kao "Sergej i to je Azerbejdžan", ne znam ...

- Da, ali ako čovek 1 napravi "Poljska u mom srcu", ne treba sada raditi "Srbija u mom srcu "ili" Makedonija u mom srcu "ili ... Dovoljan je princip. Kud bi čovek inače tako stigao? Niti bi iko više verovao, niti bi to bilo išta značajno.

Nisam kriv što Azerbejdžan nije bio tak 'popularan k'o Amerika kad je ta pjesma nastala. Sad su svi počeli raditi pjesme o Rusiji da bi došli na njihov market, što je sasvim u redu. Ali ja nikad nisam imao pojma da bi trebao doći na iranski market ili na austrijski, poljski ni na američki market. Uostalom, "Pit i to je Amerika" i nije moj tekst, samo sam imao ton koja mi je sjela.

Inače, ja sam o Americi ne bih ni pisao.

Planiraš osnovati Balkansku partiju rada. Hoće li ona biti transnacionalna?

- Samo ukoliko se složimo da jebeš zemlju koja Bosne nema. Ak 'to vredi, vredi i ovo. A puni naziv treba biti "Balkanska partija rada (goli kurac)". Da se ​​jednog dana, kad se gospoda uohole, bar sete odakle su krenuli kad već ne znaju kuda idu.

Sve zajedno, i ideja i partija deluju prilično neozbiljno.

- Tako je, da bi jednog dana sve to moglo pokazati se kao vrlo ozbiljno. Jer, kad bi sad bilo vrlo ozbiljno, onda bi verovatno na kraju bilo vrlo neozbiljno. Bila bi opšta komedija, kao što je slučaj sa mnogim dosadašnjim iskustvima tog tipa, ne samo kod nas. Ali neka ima bar malo humora u svemu tome, već će biti lakše.

Čudno je da se ti baviš radnicima, da se poistovećuješ sa njima. Otkud to?

- Takva mi je pozicija u lancu reprodukcije. Ko ima u rukama ekonomiju, taj ima i vlast. Ja je nemam, pa sam dakle u istoj poziciji kao i bilo koji radnik. Ja i jesam radnik.

U tome vidim tvoju želju da budeš Mesija, predvodnik.

- A jel ', kako si došao do toga, po čemu? Rekao sam ti što trebam gole kurce. Ali bolje od sebe, jer su oni moj interes. Od gorih nemam nikakvu korist. Samo ću biti još gori, koji sam se kurac mučio u životu da budem gori. Moj interes su bolji od mene. Ja, bilo kao Mesija, bilo kao zadnji kurac, trebam boljeg od sebe. To je moj privatni interes.

Partija rada je vrlo časna organizacija, jer bez rada nema ništa. Ne potcenjujem ljudski rad apsolutno. Ne bih rek'o da sam Mojsije. Ako moram to raditi, onda je to samo zato što neko mora skupiti nešto, organizovati, brinuti se da nema što nema. Za to treba kvalitetan kadar, a njega nema. I zato će cela stvar ostat na papiru još najmanje pedeset godina.

Čemu tolika preterivanja?

- Namerno pretjerujem da bi se stvari bolje videle. To je kao s lastikom. Kada hoćeš vidjetil je li negde zarezana, moraš dobro je nategnuti da bi video gde će puknuti prvom sledećom prilikom.

Mislim da još nismo raščistili jednu stvar: jesi li ti marksist?

- Sada, kad su stvari ogoljele u ovoj zemlji i kad se preko noći posle četrdeset godina društvenog vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patronagazda i radničke klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između njih, jesam marksist, vrlo veliki. Ali samo u tom smislu i ne dalje od toga.

Ko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji bi inače trebalo da plate za sve svoje kriminalne postupke u prošlih četrdeset godina. Sad su postali patroni dajući ljudima kost da se oko nje glođu, skidajući joj 4 nule. Šta su založili za te 4 nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To su založili. To su kriminalci. A ja sam jedini čovek uJugoslaviji koji to govori, a svi ostali su srećni.

Pa nek 'im bude, ali nek se zna da je Džoni sumnjao u to. Od samog početka.

Kako ti gledaš na ulogu pojedinca u istoriji čovečanstva?

- Znam za tursku poslovicu, koja je univerzalna, da jedan čovek vredi više od stotine ljudi i da stotinu ljudi ne vredi kao jedan čovek, a ja Turcima generalno verujem. Druga stvar znam istoriju: znam da je sve ovo što sada imamo, ovaj razgovor koji se snima, radio, svetlo, to je sve jedan čovek, Tesla. Da nije bilo njega, mi bi sad bili u nekom drugom stadijumu. Pogledajmo drugu Jugoslaviju. To je isto bio jedančovek. Nije bitno ko je bio iza, ko je bio pored. To je bio Tito.

Kad gledam muziku vidim Johna i Paula, Bitlse. Da nije bilo njih, ja ne bi svir'o. Pojedinac? To nam je najviše falilo do sad.

Misliš da si čudan?

Jesam, malo, da. Sebi nisam čudan, čudan sam kad se poredim s drugima. Onda vidim gde mi je mesto. Nisam ja budala, to bar nisam. Ali to ne znači da ne bih mogao biti budala. Niko nije savršen. I dobro je da čovek nekad bude budala, tim se više vidi kad nije budala. Tak 'da me to uopšte ne smeta.

Koji put od sebe i radim budalu samo zato da se vidi da to nisam oduvek bio i da tu ima i dobrih, pametnih stvari. Niko ti ne zna koji put reći tako dobru, pametnu stvar k'o budala. To je stara stvar. Zato su kraljevi i imali lude. I Turci su to slično rešavali. Oni su Sultanu slali vezira koji mu je ljubio noge jer nije smeo gledati ga u oči i govorio: "O Presvjetli, o Veliko Sunce, oni kauri, oni besni psi, oni nevjernici, zamisli, oni kažu da si ti pizda!" Tako to funkcioniše na cjelom svjetu. S kravatom ili bez nje.

Na kraju, kako se ojsećaš u situaciji kada su stare pjesme bolje prihvaćene od ovih novih?

Pa bolje išta nego ništa.

To te ne uzbuđuje?

Ne. Uopšte. Znam da će biti onako kako ja kažem. I ne samo to, kako kažem tako će i biti jer nema drugog izbora. Sasvim sigurno. A ono što sam ja mislio pre deset godina mnogi misle sada. Tako će za deset godina shvatiti da je i ovo bilo u redu. A onda će ponovo doći jebati me u mozak s istim stvarima.

(slobodna-bosna)