SEKA SABLIĆ BRUTALNO ISKRENA: Ne znam šta znači opraštanje! Okrećem se, odlazim i zaboravljam te!

Iza legendarne glumice Jelisavete Seke Sablić zavidna je karijera, koja traje skoro pola veka. U velikom spektru uloga koje je odigrala slavna glumica uživale su sve generacije. Glumom se profesionalno počela baviti u Dečijem pozorištu "Boško Buha", potom je bila član Ateljea 212, a danas, kako nam je u razgovoru kazala, najviše sarađuje sa sinom Stefanom, koji je uspešni reditelj.

Svaka osoba greške može praviti u poslu, prijateljstvu… no, roditeljska uloga traži što manje grešaka. Čime se najviše ponosite u svom odnosu sa sinom Stefanom?

"Ponosna sam što je on jedna divna osoba, što ima porodicu, a ja unuka, što je vaspitan (sam od sebe). Ne znam da li sam ja uspela tako da ga vaspitam, ali on je izuzetno vaspitan, civilizovan, ponosna što s njim nikada nisam imala problema. Sećam se da je jednom kada je bio mali tražio da mu kupim neku jako skupu igračku, tad je imao nekih 7-8 godina, i ja ga pitam kako ti misliš da ti ja kupim tu igračku, a on mi kaže: "Pa, ja sam to zaslužio, jer ti ne pravim probleme, a i uvek sam zdrav". Dakle, ni tada mi nije pravio probleme, tako je i danas i zbog toga sam zahvalna i Bogu i sebi."

Kakva ste baka, stroga ili popustiljiva?

"Ma kakvi stroga. Ja bih mu skinula zvizdu s neba. Kada dođe kod mene, on sada ima već četiri godine, uvek kaže: "Ja kod tebe mogu da radim šta hoću". Međutim, takav odnos možeti imati samo s detetom koje je vaše. Treba da znate da je dete uvek u pravu, a ako se desi da dete pravi probleme, onda ste vi tu krivi, a ne dete."

Čitali smo kako Vam je malo crnogorsko mesto Rose omiljeno za odmor. Zbog čega?

"Oduvek sam želela kuću na moru. Obožavam more. Prirodu uopšte. Prirodu osećam kao jednu umetnost, kao nešto najfantastičnije. Priroda je smisao življenja. Mnogo vremena sam provodila na moru. I to je obično bilo hrvatsko primorje, nikada pre nisam išla na crnogorsko, ali kada je počeo rat na našim prostorima, mene i Milenu Dravić jedan prijatelj odveo je u Rose i, kako sam prilazila kolima, srce mi je kucalo kao ludo. Odmah sam kupila jedan plac vrlo pristupačan, za razliku od hrvatskog primorja koji je bio naučna fantastika za jednog umetnika, te, naravno, s teškim mukama sam izgradila tu kuću, ali to je duga priča. I tako sam dobila ono o čemu sam oduvek sanjala, kuću na moru, drvo ispred nje. Divan je osećaj znati da je to tvoje i da nisi vezan za neki odvratni hotel, jer ja hotele nikako ne volim, a pogotovo privatne smeštaje po kojima sam se vukla s malim detetom."

U kojoj fazi svoga života ste se pomirili s prošlošću, oprostili joj i prihvatili sadašnjost sa svim onim što ona nosi?

"Ja ne mislim o prošlosti. Pravo da vam kažem, nemam to osećanje. Često čujem da treba oprostiti, međutim, ja ne mislim tako. Imam jedan fantastičan talent za brisanje – ono "delete", ali nikome, ko god da me je povredio, nisam oprostila. Tu reč nikada nisam upotrebila. Dakle, ja ne znam šta znači opraštanje, ja se okrećem, odlazim, zaboravljam te, ne postojiš više za mene. Ali, oprostila nikome nisam, niti bih. Pogotovo što osećaj pravde zauzima veliki prostor u mom karakteru.

Sreća je da smo svi zdravi, to što radim posao koji još volim, to što odgovorno živim i to mi uvek donese neku posebnu radost i zadovoljstvo, kada mogu da odgovorim svojim odgovornostima. Ne nipodaštavam materijalizam i uvek sam se trudila da obezbijedim novac koji mi je neophodan da živim dostojanstveno, što je isto tako važno u ovo vreme kapitalizma, ali moja sreća je ovo moje malo biće koje se zove Leon, kojeg volim do neba."

(Kurir.rs/azramag.ba)