GENIJE KOJI JE SVETU UDARIO ŠAMAR: Pisoar je proglasio za umetničko delo a na Mona Lizi je napisao da ima vrelo du.e! JAVNOST JE BILA ŠOKIRANA!

Na izmaku svake kalendarske godine pokušavamo da se prisetimo značajnih stvari koje su je obeležile.

Gledano iz današnje perspektive, ovaj umetnik je jedan od najuticajnijih u dvadesetom veku.

Njegov kritički stav prema uslovima pod kojima se umetnost stvara i predstavlja aktuelan je i danas. On je umetnik koji je najglasnije odgovorio na promene koje je u svet umetnosti donela industrijska era.

"Ono što imam na umu jeste da umetnost može biti loša, dobra ili ravnodušna, ali bilo koji pridev da upotrebimo, morali bismo da je nazovemo umetnošću, jer loša umetnost još uvek jeste umetnost, isto onako kao što je loša emocija i dalje emocija. Otuda, kada upućujem na ‘koeficijent umetnosti' razume se da ne upućujem samo na veliku umetnost, već da pokušavam da opišem subjektivni mehanizam koji proizvodi umetnost u sirovom stanju – a l’etat brut – loše, dobro ili ravnodušno", govorio je Dišan.

Marsel Dišan rođen je 28. jula 1887. godine blizu Blenvila u Normandiji, a rastao je u porodici u kojoj se negovala ljubav prema umetnosti.

Kuća je bila puna slika i gravura Dišanovog dede po majci, a porodica je provodila vreme igrajući šah, čitajući, slikajući i zajedno stvarajući muziku.

Od sedmoro dece Ežena i Lusi Dišan četvoro su postali uspešni umetnici. Marsel Dišan je bio brat Žaka Vijona, slikara, Rejmonda Dišan-Vijona, vajara i Suzan Dišan-Kroti, slikarke.

Kao dečak, kome su starija braća već bila u internatu, Marsel je najviše vremena provodio sa sestrom Suzan. Sa deset godina je i sam krenuo van kuće zbog školovanja. Idućih sedam godina je proveo u Liceju u Ruenu, strogom internatu u kome se najviše računa vodilo o intelektualnom razvoju. Iako nije bio među najboljim učenicima, osvajao je nagrade iz matematike i crtanja.

Crtanje je učio od profesora koji je neuspešno pokušao da svoje studente zaštiti od impresionizma, ali pravi Dišanov mentor je u stvari bio njegov brat Žak Vijon, čiji je stil uskoro počeo da imitira. Sa 14 godina je već radio prve ozbiljne portrete svoje sestre i pejzaže u imresionističkom stilu. Studirao je umetnost na Akademiji Žilijen od 1904. do 1905. godine, ali je više vremena provodio igrajući bilijar i crtajući stripove.

Zahvaljujući bratu Žaku, izlagao je na Salonu 1908. godine a naredne se priključio “Salonu nezavisnih”. Dišanove slike sa Salona kritikovao je Apoliner nazivajući ih “veoma ružnim aktovima” ali se i pored toga među njima rodilo dugogodišnje prijateljstvo.

Nešto kasnije se sprijateljio i sa umetnikom Pikabijom koji mu je otkrio čari brzih automobila i života na visokoj nozi. Izložba futurista 1912. godine pomogla je Dišanu da definiše svoje stavove, iako je težio suprotnoj krajnosti u odnosu na futuriste i na njihovu “estetiku mašine”. To leto proveo je slikajući mašine koje je sam stvorio.

Na Dišanovim slikama, organsko postaje mehanizovano, a ljudsko meso zamenjeno cevima, ventilima, cilindrima. Da bi se opisalo to Dišanovo kombinovanje kasnije je smišljen izraz “metalomorfno“.

Iako je sumnjao u legitimnost tradicionalnog slikarstva i skulpture, a ratovao i sa kubizmom, Dišan je ipak stvarao vizuelno zavodljiva dela. To saznanje će ga naterati da sa samo 25 godina napusti slikarstvo.

U Njujorku su 1912. godine tekle pripreme za Armori šou pa su organizatori izabrali u Parizu i četiri dela Mersela Dišana. Jedno od tih dela bilo je i “Kralja i kraljicu ometaju brzi aktovi”, koje je u Njujorku izazvalo pravi skanda. Uprkos napadima štampe, sve četiri slike su prodate i Dišan je postao slavan preko noći.

On je u međuvremenu nastavio da eksperimentiše kako bi postigao novu umetničku formu koja se zasniva na svakodnevnim temama.

Tako je nastao i njegov “redimejd”, za koji je Andre Breton rekao da je to “industrijski proizveden objekat koji je umetnikov izbor podigao na umetnički nivo”, a sam Dišan je tvrdio da je birao predmete potpuno ravnodupno.

Ovi predmeti su pokazivali da se umetničko delo može stvoriti od bilo čega, sa malom ili nikakvom “doradom”.

Tako je 1917. godine na izložbi u Njujorku Dišan izložio keramički pisoar i nazvao ga “Fontana”.

„Moj pisoar „Fontana“ proistekao je iz ideje da se izvede eksperiment u vezi sa ukusom: trebalo je odabrati predmet koji ima najmanje izgleda da se dopadne. Malobrojni su oni koji će reći da je pisoar divan. Opasnost koju treba izbeći leži u estetskom užitku, ali ljude je moguće naterati da progutaju bilo šta", rekao je tada Dišan.

Predmet je odbijen od strane komisije koja bira radove za jednu izložbu, uz opravdanje da je „“Fontana“ možda vrlo korisna tamo gde joj je mesto, ali njoj nije mesto na umetničkoj izložbi i ona nije umetničko delo ni po jednoj definiciji“, ali se Dišanova poruka zauvek urezuje u umove.

Bio je poznat i po tome što se zaabavljao tako što je docrtavao čuvenu „Mona Lizu“, koju je nazvao L.H.O.O.Q. Kada se ova francuska slova izgovore, zvuče kao rečenica „Elle a chaud au cul.“ ( Ona ima vrelo dupe)

Čak i mrtav, Dišan nastavlja da provocira. Tražio je da mu na grobu piše: "Osim toga, uvek su drugi ti koji umiru."

Kurir.rs/Avantartmagazin

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

RADI JOGU NA DEBLU NAD BRZAKOM! Do pola snimka joj se divite, od pola se smejete!