Radio sam razne poslove da bih došao do novca. Oduvek sam znao da želim da se bavim glumom, a ne kriminalom, iako sam odrastao u Bronksu, kaže čuveni Majkl Korleone iz „Kuma“

Slavnog američkog glumca Ala Paćina svakako je proslavio jedan od najgledanijih filmova svih vremena - „Kum“, a on za Kurir govori o svojoj novoj ulozi u ostvarenju Džonija Martina „Igra vešala“, koji stiže u srpske bioskope 25. januara.


Paćino igra penzionisanog detektiva koji se na poziv svog prijatelja i kolege vraća u posao kako bi zajedno otkrili ko stoji iza niza ubistava baziranih na igri „vešala“.

- Film ima odličan scenario, što me je i privuklo. Video sam koliko je i reditelju važno da igram - započinje Paćino razgovor za Kurir.


I nakon pola veka i dalje ste strastveni kada je posao u pitanju.

- Možda sada uživam više nego ikad. Potpuno sam posvećen, uživam u svakom segmentu stvaranja. Uvek želim sve da znam o liku koji igram.

al-pacino.jpg
Rojters 


Potičete iz porodice italijanskih imigranata. Kakve uspomene nosite iz detinjstva?

- Mi smo pripadali nižoj srednjoj klasi. Otac nije bio s nama, pa smo majka i ja živeli s dedom i babom u Bronksu, u malom stanu s pogledom na zoološki vrt. Kad kažem Bronks, već znate šta to znači, ali ja sam oduvek znao šta volim i želim - da nastupam pred publikom. Italijanski sam čuo u porodici samo u momentima kada su se odrasli raspravljali i nisu želeli da ja to čujem, a to se uglavnom ticalo neplaćenih računa. Već sa 16 sam znao da nema potrebe da se zaluđujem svojim obrazovanjem, nisam ja bio za to. Počeo sam da radim razne poslove samo da bih doneo novac.


Odrastali ste bez oca.

- Otac nas je napustio kad sam imao dve godine. Patio sam zbog toga dugo. Bio sam sitan kao dete i često sam dobijao batine u povratku iz škole. Ali onda sam odlučio da iskoristim svoje druge talente - da zabavljam ljude, da nastupam, samo mi je bila potrebna publika. Tako je sve krenulo, od noćnih klubova. Vlasnici malih teatara i klubova su mene i moje drugove puštali da prisustvujemo nastupima, a zauzvrat bismo pomagali u klubu.

profimedia0027602642.jpg
Profimedia 


Na šta ste trošili prve honorare?

- Isključivo na hranu i te osnovne stvari. Tek sredinom šezdesetih, kad sam već bio u glumi, posle osvajanja jedne nagrade sam shvatio da bih mogao sebe da častim nečim što sam oduvek hteo. Kupim sjajan i vrlo skup sat koji sam godinama gledao u izlogu.


Da li ste se vraćali u Bronks?

- Povremeno. Prvi put kad sam se vratio posle mnogo godina, došao sam u velikom belom autu. Mislim da nisam stigao ni do kraja ulice, već je bio ukraden. Drugi put sam bio s ćerkom kako bih joj pokazao kuću u kojoj sam odrastao. Samo što kuće nije bilo, ni čitavog kraja, sve je bilo razrušeno. Tada shvatite koliko su stvari prolazne. Život vam proleti.


Ljubomir Radanov - Foto: Profimedia


Normalan svet

NEDOSTAJE MI VOŽNJA GRADSKIM PREVOZOM


Šta vam nedostaje u životu?

- Prošao sam razne faze, od padova do uspeha, od haosa do stabilnosti. Gluma mi je mnogo omogućila, pre svega taj luksuzni život koji sam vodio godinama. Ali to me više ne zanima. Sazreo sam i mnogo više razumem i poštujem život. Nedostaje mi vreme koje sam provodio s mojim starim prijateljima. Oni su me mnogo naučili. Nedostaje mi da se vozim gradskim prevozom, da opušteno posetim porodicu. Ali ubrzo shvatim da to odavno nije moguće, i te neophodne užitke preživljavam u svojim divnim sećanjima.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Da su u Holivudu, sigurno bi dobili Oskara: 4 domaća glumca koja su zbog uloge promenili lični opis (VIDEO)