GLUMAC ANDREJ PIPOVIĆ ZA KURIR: Konobarisao sam da preživim

Kada sam upisivao glumu, nisam mislio da režiseri samo čekaju da Andrej Pipović završi fakultet da ga zgrabe. To ne očekujem ni sada. Naš posao je lep, ali neizvestan

- Ono što želim da naglasim pre svega jeste da se ni na šta ne žalim. Kad sam upisivao glumu, nisam nijednog trenutna mislio da beogradska pozorišta i režiseri samo čekaju da Andrej Pipović završi fakultet i da ga zgrabe i otimaju se oko njega. To ne očekujem ni sada. Svako ko se bavi ovim poslom mora biti svestan da je put do probijanja i priznanja dug, da je potpuno normalno i da mora da očekuje da će raditi raznorazne poslove sa strane.

Šta ste sve morali da radite?

- Najviše sam bio konobar i šanker, a nekada i animator. Moram istaći da mi je u ovom periodu posebno zadovoljstvo to što radim u školi glume „Studio 1“ na „Olimpu“ i da je to jedna od stvari koja me je držala i koja me još uvek drži i podseća koliko je ovaj posao lep, čak i kada je put do njega dug i neizvestan.

Kakav je osećaj naći se u koži princa Rastka? Kako ste dobili ulogu u seriji?

- Ulogu sam dobio na kastingu koji je organizovao RTS. Moram da priznam da je uloga Rastka ona koju sam najmanje priželjkivao, jer sam bio svestan odgovornosti koju nosi sa sobom, ali režiser Marko Marinković je smatrao da sam najpodesniji za nju, i kada sada pogledam, ne mogu mu dovoljno zahvaliti na tako nečemu. Malo je reći da sam i profesionalno i privatno presrećan jer sam igrao jednog, i u svetskim okvirima, velikog čoveka.

Sa čime vam je bilo najteže da se pomirite kad je reč o Rastkovom liku?

- Premda gajim isključivo najdublje poštovanje prema monaškom pozivu i načinu života, ne verujem da bih mogao da krenem istim putem. Ono što Rastkov izbor čini još jačim jeste što je on bio plemić, vrlo moguće i nesuđeni prestolonaslednik, čovek kome je ono svetovno bilo na tacni, njegovo je bilo samo da ispruži ruku, ali je on sve to odbio i otišao jednim potpuno novim putem, u kojem se ništa što je on bio pre toga nije važilo.

Princ Rastko, kasnije monah Sava, junak je koji se odrekao privilegija i ugodnog života. Koliko je naša generacija danas spremna za neku takvu žrtvu?

- Na prvi pogled, nije uopšte. I to ne samo u Srbiji. Ova, slobodno mogu reći, velika duhovna kriza je problem celokupne Zapadne civilizacije trenutno. Ideale menjamo komforom. Ali uvek se vratim na činjenicu da Petković Dis 1910. napisao pesmu „Naši dani“, u kojoj je opisano sve crnje do crnjega, a samo četiri godine kasnije će ti isti ljudi podneti jednu od najvećih žrtvi u novijoj evropskoj istoriji. Dakle, mi ljudi smo izuzetno složena stvorenja. Trenutno delujemo bezidejni i bezvoljni, a opet ne sumnjam da se stvari mogu i da će se promeniti nabolje.

Šta bismo mogli da naučimo od Nemanjića?

- Voleo bih da naučimo da je car Dušan, u koga se najviše kunemo i koga najviše prizivamo, rezultat neprekidnog, strpljivog, temeljnog, predanog i kolektivnog napora dugog preko 150 godina, koliko je prošlo od Stefana Nemanje do njega. Da Dušan nije pao s neba, premda su mu uspon i kraj zaista bio meteorski. Sloga i trud grade i kuću i državu, a izgleda mi da smo trenutno jedno duboko podeljeno društvo, a da iz takve podele ništa dobro ne može da izađe.

Publika je videla već dve epizode, kakva su vaša iskustva u radu s velikim glumcima?

- Sjajna. Ako prema nekome mi mlađi imamo otklon i strahopoštovanje, to su starije kolege i zaista je lepo videti kada te, recimo, Goran Sultanović ili Toma Trifunović, s kojima sam najviše snimao, tretiraju kao potpuno ravnopravnog. Mladen Nelević i Dubravka Mijatović su mi takođe bili od velike pomoći svaki put kada smo snimali zajedno. Takva vrsta usmeravanja je dragocena za nekoga ko, poput mene, dosad nije imao previše iskustva pred kamerama.

Ko je Andrej privatno?

- Onaj kome je dovoljno da je u duši pustolov, dok se spolja trudi da se dobro obuče i ponaša kao pristojna osoba.

Kurir / LJUBOMIR RADANOV

Foto: Nebojša Babić, Promo