GALE IZ KERBERA: Privilegija je svirati rokenrol na Balkanu, nas vole deke, bake i njihovi unuci

Kerber je, nema sumnje, jedan od najpopularnijih bendova sa eks-ju prostora.

Kerber uskoro, prvi put u karijeri, ide na turneju preko bare i nastupiće u Torontu 14. septembra, a u Čikagu 15. septembra, gde će tamošnjoj publici konačno priuštiti priliku da uživa u sjajnom živom nastupu po kome su rokeri iz Niša odavno čuveni.
- Kerber dolazi u kompletnom sastavu i na repertoaru možete očekivati sve one hitove koje sa našim fanovima pevamo već godinama. Dugo smo čekali ove nastupe, pa se radujemo susretu s ljudima koji nas nikada nisu slušali uživo, ili možda jesu, ali im je ovo prvi put da nas slušaju kao gastarbajteri. Lično očekujem provalu nostalgije i radosti, grmljavinu u salama koja će nas inspirisati da damo ono najbolje iz sebe, a njima olakšamo dane koje provode daleko od domovine i najmilijih. Bend radi na emocije, pa pozivam sve fanove i one druge, radoznale slušaoce, da se vidimo u septembru u Torontu i Čikagu.

Generacije su odrastale uz muziku Kerbera. Ono što, međutim, dosta ljudi ne zna ili se ne seća jeste to da ste još kao sasvim mladi bend, osamdesetih godina, imali priliku da delite binu s rok velikanima poput grupe Juraja Hip (Uriah Heep). Kako je to izgledalo?
- Da te ispravim, bili smo gosti grupe Juraja Hip na turneji: Beograd, Zagreb, Novi Sad. Tada nam je bilo vrlo bitno da nismo predgrupa, pa je na plakatima pisalo "specijalni gosti". Meni je bilo posebno drago da delim binu s bendom svog detinjstva. Preko nekih zajedničkih prijatelja njihov menadžment je čuo naš prvi album i tako je došlo do ponude da krenemo s njima.

Kako je izgledalo druženje s njima, jesu li bili iznenađeni da u Jugoslaviji uopšte postoji rok muzika i publika koja je sluša?
- Na prvom koncertu u Beogradu nismo imali ni minimalne uslove za svirku. To smo zamerili njihovim menadžerima. Bili smo u pravu, pa su momci iz grupe Juraja Hip sami reagovali. Došli su u našu garderobu s gajbom pića kao gestom izvinjenja, šmekerski.... i normalno da je sve leglo na svoje mesto. Za nastavak turneje dobili smo njihov autobus, šofera, menadžera i pun frižider alkohola, što smo oberučke prihvatili. Oni su nas slušali još na prvoj tonskoj probi i bili su prijatno iznenađeni našom svirkom. I mi smo koristili svaki trenutak da vidimo njihove probe kako bismo ponešto naučili...

Seti se neke anegdote s tih koncerata...
- Oni su uvek imali neki zahtev više i pravili su frku tadašnjem menadžeru turneje Toniju Sabolu. Pred sam koncert u Zagrebu našli su pevača kako leži u tuš-kabini obučen i "krvav". Zvali su menadžera u panici, a i ja sam pošao da vidim o čemu se radi. I stvarno je izgledalo jezivo. Čovek leži u nesvesti, menadžer se hvata za glavu, zovu hitnu pomoć.... Kad je sve kulminiralo, pevač, koga su zapravo polili nekom crvenom tečnošću boje krvi, skoči i ostali počeše da vrište od smeha... Ha, ha, šala... Kasnije je menadžer rekao da su mu skratili život svojim zezanjem.... Sve u svemu, dobri svirači....

Kako se osećate danas kada vidite da vas slušaju i oni koji nisu bili rođeni u vreme kada ste počinjali?
- Danas nas sluša mnogo generacija, bukvalno u publici imamo dede, bake, tate, mame i unuke. Mene raduje što najmlađa publika potpuno razume naše tekstove, naše poruke... Čak mi se čini da nas bolje shvataju ovi mladi danas nego oni od pre 30 godina. To izaziva radost u čoveku, osećaš se ponosno. Upisao si se na neko drvo koje raste, vredelo je živeti...

Na prošlogodišnjem koncertu u Beogradu, koji je inače rasprodat za samo tri dana, sve te generacije bile su u publici i pevale kao jedan.

- Koncert u Sava centru bio je vrhunac Kerbera, na neki senzibilan način... To su oni neponovljivi koncerti gde su publika i bend jedno.

Ohrabruje li te to, je li rokenrol i dalje živ u Srbiji? Većina medija u Srbiji zatvorena je za tu vrstu muzike.
- Rokenrol je živ, i te kako. Mediji su zatvoreni za rok, ali polako ih otvaramo. Da, mnogi ljudi koji se nisu snašli u muzici prešli su na medije i bave se nečim što nije muzika. Mislim da je to normalno. Postoje neke druge društvene mreže koje niko ne može da zaustavi, pa oni koji vole muziku imaju priliku da prate bendove. Na koncerte više nema šanse da zalutaju oni koji to ne shvataju, čega je, da se ne lažemo, bilo nekad. Ovo raslojavanje je dovelo do toga da rokeri mogu da uživaju sa svojom publikom koja je iskrena, edukovana, raspoložena. Privilegija je svirati ROKENROL.
Kurir/ Vera Nikolić/ Foto: Dragana Udovičić