SANDA RAŠKOVIĆ IVIĆ ZA LENU: Nikada ne pristajte na ulogu žrtve!

Dug put je prešla Sanda Rašković Ivić od rodnog Šibenika do Beograda. Ćerka slavnog oca, psihijatra dr Jovana Raškovića, odrastala je uz najveće intelektualce Jugoslavije. Nastavila je porodičnu tradiciju postavši doktor psihijatrije, a i u politici je postigla mnogo.

Letujete li u Šibeniku?

- Nažalost, ne letujem. Bila sam tamo pre pet godina da mom najmlađem sinu pokažem odakle mu je mama. Osećala sam se blago šizofreno. Sve vam je poznato, sve je vaše, i ona maslina, i slika ostrva, pogled kroz prozor, bašta... a osećate se kao stranac. Kad odlazite na odmor, želite da se budete opušteni, a u Hrvatskoj to nisam. Bolje se osećam u Crnoj Gori. Tamo me niko nije uvredio, svoja sam među svojima. Letujem u Boki, Šantićevoj "nevjesti Jadrana", možda i zato što je u Boki poslednji dah Dalmacije.

Kako se sećate mladosti u rodnom gradu?

- Iako sam bila ćerka jedinica, mi smo bili porodica u kojoj je uvek bilo gužve, ali i sklada. Bili smo "svojtljivi", nama su uvek dolazili rođaci, prijatelji, kod nas se ručavalo, spavalo, bilo je živo i veselo. Hvala bogu, bili smo zdravi, bez finansijskih problema. Mama i tata su se voleli, ja sam volela njih i bila sam dobro dete. To je baš bio lep period mog života.

STRAH ZA ŽIVOT

Udali ste se, rodili dvoje dece i taj lep život trebalo je da se nastavi, a nije. Koliko je bio težak vaš odlazak iz Hrvatske?

- Zagreb je bio moj dom. Tamo su mi bili deca, prijatelji, profesija. Teško mi je bilo da odem, ali mi je život postao nepodnošljiv. Imala sam policajce ispred kuće, jednog u civilu ispred bolnice "Rebro", u kojoj sam radila. Taksisti nisu hteli da me voze, a taksijem sam išla na posao jer su mi stalno bušili gume na kolima. Prepoznavali su me u gradskom prevozu kao ćerku Jovana Raškovića, dobacivali, vređali, pretili, zastrašivali. Jednom su me i fizički napali, izuli mi cipele i ugruvali me. To je potrlo sve ono lepo i dobro što me je vezivalo za Zagreb. Jedva sam čekala da odem. Plašila sam se za život dece i svoj život. Sin je pošao sa mnom, a kasnije otišao u Francusku.

Muž vam nije mogao pomoći?

- Nije, jednim delom i što nije hteo. Naš brak bio je od onih u koji su ušla nacionalna trvenja i razlike. A to je bilo zbog toga što je ljubav odletela kroz prozor. Da je bilo ljubavi, brak bi opstao. Naša ljubav nije mogla da izdrži taj test političkog stresa.

Beograd vam nije bio nepoznat, naprotiv.

- Dolazak u Srbiju mi nije teško pao jer sam imala pozitivne predrasude. Beograd sam dobro poznavala. Svake godine smo dva puta dolazili da vidimo pozorišni repertoar. Nedelju dana bismo svaki dan gledali po jednu predstavu. Bio nam je mesto hodočašća, prestonica naše matice Srbije. Taj iracionalan odnos Srba van Srbije, pun ljubavi i oduševljenja, bio je prisutan i kod mene. Kad sam bila devojčica, deda me je odveo na Kninsko Kosovo. On je bio verujući čovek i preneo je veru i meni. Bilo je rano jutro. Pokazao mi je preko polja i planina, i rekao: "Eno, tamo je Srbija." Meni je to bilo kao bajka. Srbija je bila centar sveta.

LEKOVITE REČENICE

Kako se osećate svakog avgusta gledajući kako se u Hrvatskoj proslavlja godišnjica "Oluje"?

- Ne mogu da gledam skroz, ali hoću da vidim dokle to ide i kad je kraj, a kraja nema. Ne znam čime se Hrvatska hvali. Oni su se krvavo obračunali s nenaoružanim civilima. Ove godine je to kulminiralo odlikovanjem Markača i Gotovine. Za šta su odlikovani? Za krvavi obračun sa ženama, decom i starcima? I to 23 godine nakon "Oluje"? Moram da kažem da osećam ljutnju prema Evropskoj uniji. Hrvatska je njihova članica, a oni im dozvoljavaju da slave, baš slave, jednu fašističku akciju i etničko čišćenje u evropskom miru.

Postoje li lekovite rečenice koje ste, kao psihijatar, koristili da pomognete ljudima koji su izbegli iz svojih domova?

- Treba pustiti da vam čovek ispriča sve što mu leži na duši, a onda polako, poput majke koja uči dete da hoda držeći ga za tregere, treba ga držati za psihološke tregere. Morate mu reći da to stanje depresije u kom se našao nije presudno. Kad vidim čoveka koji sa svojom mukom stoji ispred mene, moram da ga ohrabrim da u njemu ima još svetla i snage da se bori. Kažem mu da nije dobro ako kaže: "Zašto baš mene?!" To nikad ne treba govoriti, jer sebe zakucavate u poziciju da vas ni bog ne voli, da ste rođeni kao žrtva i osuđeni da umrete kao žrtva. Iz te situacije žrtve treba se izvući što pre. Ona oduzima snagu za borbu. Zašto baš meni muž pije, zašto baš ja da se razbolim od teške bolesti... Ne sme problem da se prihvati kao presuda.

A opet, nekako se uvukao taj osećaj da nosimo gen žrtve...

- Da, kad žene kažu: "Ko me kleo, nije dangubio." To su te tipične rečenice, i onda morate da kažete: "Slušajte, ima mnogih koji kunu, ali sveta ne bi bilo da to deluje!"

DECA KAO BLAGOSLOV

Kako ste upoznali sadašnjeg supruga?

- Mog muža, Aleksandra Ivića, upoznala sam dve godine nakon dolaska u Beograd, na svetosavskoj priredbi 1993. Od tada datira naša ljubav. Sa njim imam sina, koji je student na Fakultetu političkih nauka. Niko od moje dece nije medicinar, svi su društvenjaci. Najstariji sin je završio filozofiju i sociologiju, ćerka antropologiju i etnologiju. Ja sam baka dvojice preslatkih dečaka, jedan ima tri i po godine, drugi tri meseca. To su deca moje ćerke. Svi su ovde u Beogradu.

Vaš život je, eto, podeljen na dva dela. Pored svega što ste preživeli, i dalje ste lepi, mladoliki, vitalni. Koliko vam je važan izgled?

- Moja mama u 87. godini jako lepo izgleda, prava je ko sveća, ima lepo držanje, ten. Ja volim da imam lepu frizuru, odem kod kozmetičarke, ali nikad na tretmane tipa botoksa, malo se plašim toga. Uništilo bi mi mimiku, pa to više ne bi bilo moje lice, već maska. Treba znati stariti. Ja sam baka, rodila sam troje dece, ne mogu izgledati kao gimnazijalka. Volim što imam ćerku pa u njoj prepoznajem, onako narcistički, neke svoje crte. Mene je bog blagoslovio, pored dva sina, i ćerkom. Ona me savetuje i u odevanju, ne da mi da nosim nešto "babasto", razdrma malo moj konzervativniji stil, naročito u letnjim kombinacijama.

Tri faze u životu izbeglica

Mnogi koji su izbegli iz Hrvatske imali su jadne sudbine. Mnogo ste se bavili izbegličkim problemima, naročito nakon pada zapadne Slavonije. Šta ste primetili kao zajedničko svima njima?

- Došla sam do zaključka da su tokom izbegličkog procesa ti ljudi prolazili kroz tri faze. Prva je faza optimizma. Srećni su što su živi, svi na broju, i došli su u neku sigurnost. Ta faza traje vrlo kratko i brzo je smenjuje faza realnog pesimizma, kad se suočavaju s nezaposlenošću, da nemaju stan, da su svojim domaćinima već dosadili, da su izgubili prijatelje, navike, da polako padaju u zaborav. Ne znaju kako će dalje i to ih baca u depresiju, koja je realna. Treća faza je depresivni pesimizam, kad više nema svetla na kraju tunela i kad se pojavljuju patološke reakcije. Dolazi do svađa u porodici, okreću se jedni protiv drugih, protiv sredine u koju su došli. Muškarci često posežu za alkoholom, žene za bensedinima, deca kreću u delinkvenciju. Nije obavezno, ali je često. Slično se dešavalo i izbeglicama s Kosova, iako su došli iz sopstvene države.

(Ljiljana Jorgovanović, Foto: Stefan Jokić)