DA SMO PALI TE GODINE, MOŽDA BISMO DELILI NARODNJAČKU TEZGU: Žika Todorović je sa Mandom delio DOBRO i ZLO, a ovo je PRVI PUT javno rekao o njemu

"Ne radim uloge sa lakoćom, naprotiv, mučim se", rekao je Žika Todorović proslavljeni glumac s kojim smo razgovarali poslednje avgustovske večeri, iza scene, na svečanosti zatvaranja 53. Filmskih susreta u Nišu.

S pažnjom su se pratila i zbivanja na sceni.A malo je reći da se prolomio gromki aplauz prepunim gledalištem Niške tvrđave kada je Srđan Žika Todorović primao nagradu „Milorad Mandić Manda“ za najbolje ostvarenu komičnu ulogu u celokupnoj filmskoj produkciji u proteklih godinu dana i kada se potom laureat obratio publici rekavši da mu je velika čast što je dobio nagradu koja nosi ime njegovog kolege, prijatelja, druga sa klase, velikog čoveka i glumca, za koga ga vežu mnoge uspomene.

Priznanje mu je pripalo za ulogu narko-bosa Sergeja u filmu “Prokleti pas”, za koju je dobio i titulu glumca večeri drugog festivalskog dana na ovogodišnjim

Filmskim susretima, a i za rolu u filmu “Južni vetar” koji je otvorio festival.

Budući da je glumac koji je svojim velikim talentom i izvanrednim rolama obeležio ovdašnju kinematografiju, nosilac je i niza priznanja na Niškom festivalu prethodnih godina. Podsetimo se da je 1986. godine dobio nagradu za debitantsku ulogu u filmu “Bal na vodi”, zatim 1991. Veliku povelju za izuzetnu mušku ulogu u filmu “Mala”, 1999. istu povelju za rolu u ostvarenju “Crna mačka, beli mačor”. Nagradu Car Konstantin dobio je 2005. za ulogu u filmu “Sivi kamion crvene boje”, a te godine je na Festivalu bio i sa rolom u “Flertu”, a to veliko priznanje dobio je 2014. za “Atomski zdesna”.

- Kako rekoh, Manda je bio glumčina i izuzetan čovek... a ova nagrada je i mali doprinos sećanju na njega - kazao je na početku razgovora, nakon što se sa priznanjem u rukama sa scene vratio u bekstejdž.

Pomenuli ste da vas za Mandu vežu mnoga sećanja, uspomene... Neko je ovde u neformalnom razgovoru pominjao da vas je sve zasmejavao...

- Prijateljstvo na Akademji je mnogo jače i sadržajnije od zasmejavanja jedni drugih, mada naravno da je bilo i toga. Delili smo i dobro i zlo. Postoje stvari za koje mnogi ljudi ne znaju. Na primer, Manda je bio bubnjar, kao i ja. Ali ne bubnjar u smislu dobar za glumca, nego zaista dobar bubnjar. Svirao je bubnjeve u svom bendu. A inače je svirao, kao i ja, gitaru. Umeo je da skida pesme po sluhu, a ne uz pomoć tada popularnih muzičkih čitanki. Bio je muzički talentovan. Da smo pali te godine, možda bismo kao bubnjari delili neku narodnjačku tezgu. Jer danas, kao u onoj pesmi ‘Dobro jutro džezeri’, možda bi se moglo reći, tj. otpevati i ‘dobro jutro rokeri’, jer svi rokeri kao i bivši hevimetalci sviraju sa pevačicama i pevačima novokomponovane narodne muzike. U svakom slučaju bio je neverovatno muzički talentovan. Kad bi uzeo u ruke gitaru, često je svirao ‘Vasu Ladačkog’ od Đorđa Balaševića, što je mene jako iritiralo jer tada nisam baš voleo Balaševića, danas ga naravno veoma cenim. I...

I?

- Bio je interesantan na Akademiji... da, i zasmejavao nas je. Bio je najveći borac, od osnivanja akademije 1946. godine, da se ukine propis obaveznog nošenja trikoa za muškarce na časovima baleta. Na kraju balade je popustio, i pred kraj prve godine obukao je triko da ne bi pao godinu.

Da li vas je nagrada iznenadila?

- Veoma me je iznenadila. Između ostalog, zato što.... iako se film “Prokleti pas“ može svrstati u crnohumornu komediju, ja sam se trudio da odigram najozbiljnije moguće. Dobivši nagradu za najkomičniju ulogu, pomislio sam da možda ja nisam promašio temu... Gledajući “Južni vetar” uvideo sam da sam na momente zaista komičan, te je dobro što je nagrada spojila te dve uloge. Istina, u “Prokletom psu“ imam replike na koje se ljudi smeju, ali to su replike koje su same po sebi smešne. A ja sam se trudio, kao što me moj otac uvek učio - ako je replika smešna, treba da se trudiš da je što ozbiljnije izgovoriš. Tako da sam zaista bio iznenađen nagradom.

Šta za vas znači komedija kao žanr, smeh...?

- Ne delim uloge na komične i dramske. Ali, različito se glumi komedija na filmu i u pozorištu. U teatru je nebo granica, a na filmu moraš da nađeš neku posebnu meru. Mislim da je na filmu žanr komedije možda čak i teži nego odigrati dramsku ulogu. Predložio bi direkciji Festivala u Nišu, festivala posvećenog glumačkim ostvarenjima, da nagrada sa Mandinim imenom za komičnu ulogu postane i zvanično festivalska. Jer, ove, kako se u žargonu zovu, velike nagrade poput Cara Konstantina i Gran prija uglavnom se ne dodeljuju za komične uloge, njima pripadaju plakete ili priznanje za epizodu. Mislim da deset i više godina unazad niko nije nagrađen za komičnu ulogu nekom od tih glavnih, velikih nagrada.

Spomenuli ste oca, našeg velikog glumca Boru Todorovića, u srodstvu ste sa legendarnom Mirom Stupicom. Dakle, potičete iz porodice sjajnih glumaca, imate izrazit dar, glumačku boju i harizmu a i reklo bi se da sa lakoćom iznosite svoje role...

- Ne, ne nosim ih i ne iznosim sa lakoćom. Pre bih mogao reći da se mučim. Pošto ne igram u pozorištu, a pozorište je trening za svakog glumca, meni je svaki novi film kao da sam na početku. Imam tremu... Nemam, ne osećam lakoću. Vrlo se pomučim. Na kraju to možda izgleda da je urađeno sa sa lakoćom. Kusturica je jednom rekao da ako na filmu krv ne propišaš, u smislu ako se ne namučiš, to neće ići na dobro. Ako su snimanja lagana, lako se desi da film bude zapravo loš. Ne znam koliko je šire gledano u pravu, ali konkretno u par filmova u kojima sam imao sreću da sarađujem s Emirom ispostavilo se da jeste bio u pravu. Ne osećam ja lakoću dok gradim ulogu, dok radim. Naprotiv, patim se, tragam... Duško Radović je rekao, parafraziram: ljudi koji uživaju u svojoj popularnosti uglavnom je ne zaslužuju a oni koji je zaslužuju, njima je uglavnom teret. Kad je vide, pređu na drugu stranu ulice.

Kurir.rs/Blic/Tatjana Nježić/Foto Kurir