MILAN GUTOVIĆ ZA LENU: Ako se još malo opustim, umreću

Ako ste se zaželeli Milana Gutovića, kad počne pozorišna sezona, prošetajte do scene "Vuk Karadžić", gde ovaj glumac nastupa u predstavi "Šuplji kamen", kultnog postsovjetskog pisca Nikolaja Koljade. Komad je režirala Tanja Rigonat, a uz maestralnog Gutovića igraju takođe maestralne Rada Đuričin, Branka Petrić, Ljiljana Stjepanović i Katarina Marković. Ova slatko-gorka komedija nastavlja priču tamo gde je Čehov završio svoju dramu "Tri sestre".

Da nema repriza "Male istorije Srbije" na Top kanalu, ne bi vas uopšte bilo na televiziji. Snima se sve i svašta, ljudi vas obožavaju, a novih uloga nema. Kako to?
- Sa opštim progresom menjaju se i ukusi stvaraoca. Očigledno se ukusi razlikuju od onoga što bi narod želeo. Možda je i to razlog. A možda me moje ponašanje, kao i do sada, zaštitilo od mnogih simpatija.

NE ŽELIM DOSADNE ULOGE
Da li ste gledali serije "Nemanjići" i "Senke nad Balkanom"? Ako jeste, kako vam se dopada slika naše istorije?
- "Nemanjići" su problem i stvar ministra kulture, jer taj promašaj nije samo urednički već se posledice odnose i na celu Srbiju. Zbog toga nemam šta da kažem jer je sve vidljivo, a i rečeno. A gospodin Bjelogrlić, reditelj druge serije, već je dokazao svoje rediteljske i estetske kvalitete. O političkoj pozadini te serije, koja je bila sporna, ne mogu da govorim jer ne znam.

Da li biste glumili u nekoj od njih da su vam ponudili?
- Možda bi i bilo agonije izbora da mi je bilo ponuđeno, ali nije.

Volite komediju i kabare, satirični ste, duhoviti. Zašto nije bilo više dramskih uloga?
- Bilo ih je dovoljno, ali me nisu ispunjavale zadovoljstvom. Preciznije, bile su mi dosadne, a i sada su. Smatram da su ti ozbiljni tekstovi nastavak sumorne stvarnosti koju već živimo, a da je humor pukotina kroz koju do nas dolazi ono što smo slutili da postoji, a zove se sreća.

Postoji li lik koga ste žarko želeli da odglumite? Uloga o kojoj ste sanjali?
- Nema u literaturi nijednog lika koga bih želeo da igram a da za to nisam imao priliku.

ČITANJE ME OPUŠTA
Govorite li i vi o našoj svakodnevici "strašno, strašno", kao i većina nas?
- Mi imamo osiromašen rečnik, pa zbog toga za ovo što preživljavamo imamo tu reč "strašno". Pravi strah se oseti tek kada se prate prenosi skupštinskih zasedanja. Užasna većina, protiv zastrašujuće manjine primenjuje gestapovske metode dostojne upravo te reči. Ne žalim jadnu manjinu, a još se manje gadim silne većine, koliko kroz vidim budućnost koja nas strpljivo čeka.

To je STRAŠNO.

Kako trenutno izgleda vaš način života? Jeste li mirni, zadovoljni, opušteni?
- Pecam i čitam ponešto kada riba neće... Znači, više čitam. Što se opuštanja tiče, ako se još samo malko opustim, umreću.

Dopada li vam se što pratimo svetske trendove, evropske zakone?
- Ustaje jedan deo sveta koji se protivi dresuri životinja jer smatraju da dreseri životinje muče da bi se naučile nečemu, a ucenjuju jadne zveri hranom ili ih kažnjavaju za neposlušnost batinama. Nekako u ovom uvođenju Srba u svetske trendove i u evropske zakone, prepoznajem dresuru i pridružujem se ovom svetskom pokretu protiv dresure.

Poznajete li one koji kažu, otprilike, "baš me briga za sve, samo da je meni dobro"?
- Ne... Ne poznajem takve osobe. Nikome nije dobro.

I ŽENE SU LOVCI

Spadate li u ljude koji se često sećaju svog detinjstva? Kako narod kaže, šta ste poneli iz kuće?
- Poneo sam uspomene i primere koji su osnov mog vaspitanja. Pokušavam da to prenesem svojoj deci. Često ne uspevam, ali ponekad i uspem. Eto, da nisam dao jedan takav primer, ne bih imao vremena za ovaj intervju jer bih bio na nekom snimanju.

Kako ste vaspitavali svoju decu? Tradicionalno, liberalno, normalno?
- Tradicionalno. Moji roditelji su me tako naučili. Znam da svet srlja napred, ali ja i na ovom planu zaostajem.

Uvek ste se dopadali ženama. Mislite li da je brak dobra institucija?
- Brak je možda dobra, ali nepotrebna institucija. Razlozi za brak su postojali u vreme kada je muškarac bio lovac i lovio dovoljno hrane i za sebe i za porodicu. Danas su i žene lovci i nemaju potrebe da trpe još nekog lovca pored sebe. Neće valjda zbog dece da sebi upropaste život...

Neke nevladine organizacije napadale su vas da ste nekorektni prema ženskom polu. Kundera je pisao da žena može da bude srećna samo sa ženomrscem, koji voli ženskost, a prezire ženstvenost. Ima li tu nečeg tačnog?
- Kundera je vodio brigu o ženama, a ne o muškarcima. Što taj junak "kristalne misli" nije napisao kada muškarac može da bude srećan sa ženom? Za to nije našao recepturu. Neko smatra da je šešir dobar za sreću muškarca. Uzmeš šešir i - odeš.

O RIBAMA I LJUDIMA

Šta cenite kod ljudi, koje osobine?
- Hrabrost da kažu i da prećute. Pokušavam da budem kao oni, ali ne uspevam. Hrabrost da kažem ponekad imam, ali s prećutkivanjem imam problem. Ne pojedu me reči koje sam izgovorio koliko one reči koje sam prećutao.

Koliko brinete o zdravlju?
- Nisam baš predan toj disciplini. Ne idem redovno kod lekara. Preciznije, ne idem kod lekara sem kada baš moram.

Šta vas iznervira? Da li to pokazujete?
- Na televizor planiram da ugradim brisač.

Volite da pecate. Koju ribu najviše volite da upecate?
- Nije važno! I ribe i ja smo mišljenja da je važno učestvovati.

Šta čitate kada ne pecate?
- Dok sam bio mlad, čitao sam sve, jer sam osećao propuste u obrazovanju. Kasnije sam odustao od romana i prešao na istorije... Onda sam prešao na enciklopedije, a sada se vraćam na knjige koje sam već čitao. I tako, kod svakog novog čitanja otkrivam koliko sam bio površan kada sam je prvi put čitao. Po ko zna koji put čitam Bibliju i Herodotovu istoriju.

Ima li istine da su glumci koji uspevaju da svakog nasmeju u suštini tužni, melanholični, depresivni? Hvataju li vas crne misli?
- Pa zar ima i drugih misli?

S kakvim se ljudima družite? Moraju li da budu slični vama?
- Nema potrebe da mi budu slični, ali je neophodno da budu ljudi. To mi je dovoljno.

OSMEH BEZ NAMERE

Čemu se vi smejete, ali, onako, baš slatko?

Za kiseo osmeh, koji bi pre bio sličan ruganju, u literaturi se koristi naziv "sardoničan osmeh". Istorija je otkrila da se tamo u Sardonu žvakala neka trava koja je izazivala taj grč na licu koji zapravo nema veze sa osmehom. Tako se najčešće smejem i ja gledajući komedije. Uvek me nasmeje ono što nije imalo nameru da me nasmeje... Tada se smejem i bez žvakanja.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Dado Đilas)