ANDRIJA MILOŠEVIĆ ZA LENU: Bio jednom jedan veseo čovek
Retko koja serija zabavnog karaktera na televiziji može da prođe bez Andrije Miloševića. Ima 40 godina, a kao da je juče bilo kada se ovaj mladi Crnogorac pojavio na sceni Ateljea 212 sa predstavom "Kaput prljavog čoveka" Stevana Koprivice. Zvezda je rođena te 2003, a od tada su usledile brojne uloge koje su šarmantnog glumca dovele u vrh srpskog i crnogorskog glumišta. Iako popularan u serijama, ostao je veran pozorištu. Višestruko nadaren, sjajno se snalazi u ulozi voditelja, voli da peva i dobro to radi, a ima i druge zanimljive planove za posao.
Mlađe generacije ne znaju da se Podgorica, u kojoj ste rođeni, u vreme vašeg rođenja zvala Titograd. Kako je izgledalo titogradsko detinjstvo?
- Ja sam slučajno rođen u Titogradu, detinjstvo sam proveo u Nikšiću. Kasnije sam srednju školu učio u Podgorici. Tri grada, a dve opštine. Bilo je burno dok sam išao u osnovnu školu, ali život je bio miran i nekako, za nas decu, pogodan i ugodan. Međutim, pubertet nas je uveo u devedesete i tu smo osetili sav mrak i jad ovih prostora. Ja sam uspeo nekako da se isključim iz glupe realnosti i stvorim neki svoj svet u kome mogu da se radujem ljudima i životu. Ipak, detinjstvo je bilo lepo, mada je neverovatno brzo prošlo.
TO SAM ŠTO SAM
Želeli ste da budete fudbaler, svirate klavir, sjajno pevate - multitalentovani ste. Da li je gluma ispunila ono što ste želeli od života?
- To je to. Ja sam ovo što jesam. Prihvatio sam sebe i svoju ulogu u ovom životu. Zadovoljan sam jer radim ono što volim i za šta me je bog stvorio. Imam svrhu. Vidite, onog trenutka kada sam postao svestan svoje smrtnosti, tog momenta sam prestao da cmizdrim nad samim sobom i da doživljavam sve moguće trivije ozbiljno. Živim i ne pada mi na pamet da to radim bez osmeha.
Ima li razlike između glume i estrade? Vi dobro plivate svuda.
- Zavisi kako kad. Ja imam jednu jedinu podelu ljudi, na dobre i zle. Ne zanima me čime se ko bavi i ne zanimaju me podele bilo kakve druge vrste. Kod nas su ljudi talentovani da unize bolje od sebe. Svaka branša ima svoje dobre i loše strane.
Doživljavaju vas, to se vidi i po ulogama, kao izvanrednog komičara, zabavljača, voditelja... S vama nikad nije dosadno. Ipak, da li želite neku dramsku, karakternu ulogu?
- U osnovi svake komedije je drama i većina uloga u komedijama je slojevita i, da tako kažemo, karakterna. Nemam nameru da prehranjujem sopstvenu sujetu time što ću raditi nešto da bi mi neko rekao "vau, pa ti znaš da igraš i dramu". Pa naravno da znam, ali bavim se onim što mene i publiku čini sretnim. Tu se ostvarujem.
Siguran sam i da ću raditi neke potpuno suprotne stvari od ovog što radim sada. Život je zato lep - što nudi toliko toga.
KULTURA SE PAMTI
Ima li trenutaka kada se stidite sebe ili drugih?
- Naravno da ima. Stidim se naše nemoći da suštinski menjamo stvari. Ali treba se boriti. Kultura je jedino što se pamti i ostaje iza bilo koje generacije.
Nedavno ste bili meta zloupotreba na društvenim mrežama jer su sa vašeg lažnog profila tražili novac za pomoć. Šta ste prvo pomislili kada ste za to saznali?
- Ništa. U prvom momentu sam bio zgrožen, potpuno nezaštićen i nepripremljen za bilo koju vrstu zla. Sada su zakoni bolji i čovek ipak može nekako da se bori s hakovanjima i svim tim. Tehnološki smo obrazovaniji.
Kako ste očuvali entuzijazam u vremenu punom sumornih ljudi?
- Nemam pojma. Ima nešto na šta vas zvezde upute i takvi ste. Ako me iko zapamti za sto godina, neka bar pomisli: bio jednom jedan veseo čovek.
Zašto volite da pevate "Kaćušu"?
- Zato što mi se sviđa. Volim ruske romantične, rodoljubive pesme iz Drugog svetskog rata. Volim rusku književnost i rusku cigansku muziku, volim taj njihov apokaliptični dert.
PRAVO DA OSTANEŠ DETE
Zašto volite Branka Ćopića?
- Zato što je najbolji i najdivniji pisac za decu na ovim prostorima. Niko nije nadmašio slojevitost i duh njegovih romana. To je nešto što svako detinjstvo mora da ima, da nauče mali ljudi šta je ljubav, prijateljstvo, poštovanje i žrtva. Pišući o deci u ratnom vihoru, zarobljenim anđelima koji se bore za svoje pravo na bajke, zapravo je pisao o nama, odraslim ljudima, nama koji zaboravljamo sve ono lepo što smo nekada bili.
Napisali ste i pesmu za decu, o ćuretu koje je naučilo da leti. Imate li još dečjih pesama? Privlači li vas pesništvo uopšte?
- Pišem za decu i uskoro ću izdati slikovnicu i pesme za najmlađe. Oni su prepušteni našoj zapuštenosti svake vrste. Odlučio sam da im tim mojim pesmama poručim da nisu sami i da nas ima još koji, poput njih, i dalje maštaju i žive u dalekim zemljama, iza sedam mora i sedam gora...
Da neko kaže: izaberi ulogu, izaberi posao, biraj šta hoćeš, imate li spreman odgovor?
- Ričard Treći.
ŽENE STAROG KOVA
Letnje raspuste provodili ste kod strica u manastiru Morača, ali i kod baka, Nane i Sofije. Sofija je i ime kojim biste nazvali ćerku. Kakva je bila baka?
- Hvala bogu - još je živa. Moja baka, kao i majka, neverovatno su vitalne žene. Ona i dan-danas radi u bašti, konstantno je u pokretu, ima bistre misli i vedro srce. Moja majka, uprkos narušenom zdravlju, izdržala je sve i opstala. To je volja za životom i jedna neverovatno dobra i pozitivna energija. To su žene starog kova. One imaju dušu za sve, od njih treba učiti kako biti borac i kako opstanak ipak zavisi samo od nas.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Damir Dervišagić)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
"TE JEZIVE SLIKE NE SMEJU DA SE PONOVE" Vučić se hitno oglasio nakon incidenata na blokadama: Siguran sam da će i povređena studentkinja i gospođa biti dobro