PISAO JE U HLADU BEOGRADSKIH KAFANA I MAŠTAO O VEČNOJ LJUBAVI: Ovaj veliki srpski pesnik dobiće spomenik na Tašmajdanu, a malo ko zna da je umro na rukama voljene žene...

Veliki srpski pesnik Vasko Popa uskoro će dobiti spomenik na Tašmajdanu, i to ispred kultne beogradske kafane "Poslednja šansa" gde je za života najviše voleo da sedi.

"Popa je bio neobičan, drugačiji pesnik i ne bi priličilo da ima klasičan spomenik. Živeo je u Bulevaru, preko puta Tašmajdana i provodio vreme u ''Poslednjoj šansi'', pa je naša ideja da ga spomenik predstavi za nekim stolom upravo u tom kultnom lokalu. Tu bi svako mogao sedne i čita njegove pesme", objasnio je nedavno zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić.

Vasile Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve i po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima "Književne novine" i "Borba". Njegova prva zbirka pesama "Kora" (1953) uz "87 pesama" Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika.

Popa je bio jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu "Slobodno lišće". Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom "Haša", profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Ipak, o njihovoj intimi malo se toga znalo, osim onoga što se moglo zaključiti po pesnikovim vanvremenskim stihovima u kojima je motiv ljubavi postavljen na pijedestal, kao inspiracija bez koje nema ni samog života. O dubini Popinih emocija svedoče i stihovi koje su generacije napamet učile u školi:

"Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u našem u slepom našem stanu. Smeha tvoga da nema, zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali..."

Haša je poticala iz bogate porodice i bila je univerzitetski profesor, ali se upravo zbog Pope odrekla svoje karijere i posvetila se njihovom domu i zajedničkom životu. Bračni par Popa je, u skladu sa dobom komunizma u kojem su živeli, dva zamka koja su bila vlasništvo Hašinog oca, advokata, poklonio državi. Još se pamte reči Hašinog oca koji je na njihov predlog samo kratko uzvratio: "Deco, ako vama te kuće nisu potrebne, meni su još manje".

Međutim, sudbina se grubo poigrala sa supružnicima koji kasnije kada su dolazili u Vršac, više nisu imali gde da odsednu...

A onda su u njihovu idiličnu priču došli januarski dani, bolnička postelja, onemoćali Vasko Popa ogrnut Hašinom željom da ga krišom izbavi i odvede kući, da ga ušuška među njihove zidove, u gnezdo gde "vrbe nežno preko praga prelaze" .

Njihove stisnute ruke, polje žita i crvene bulke 5. januar 1991. godine prekida zauvek. Haša je spavala pored Popinog kreveta, kada je njegovo srce zauvek zaspalo. Nakon njegovog odlaska davala je sve od sebe da svaki njegov trag sačuva, sve je u stanu u kome su živeli bilo tamo gde je ostavio. Želela je da njihov raj postane njegov legat za uspomenu svetu...

(Kurir.rs/Foto: Dado Đilas, Printscreen/YouTube)