MILOŠ BIKOVIĆ O SRBIMA I RUSIMA: Oni umeju jedni za druge da se bore, a mi jedni protiv drugih! To je naša ključna razlika!

"Naravno da nema budućnosti bez prošlosti. Ono što jedan narod čini narodom nije teritorija, nije prirodno bogatstvo, već snaga kulture, duhovna snaga. Dakle, sve ono što je nevidljivo. Mi možemo svoj život da nastavimo kao Rumuni ili Grci i ništa se u našem životu bitno neće izmeniti, osim što ćemo nestati. Nemoguće je odreći se onoga što ste zaista vi."

Ovo u intervjuu "Iskri" kaže glumac Miloš Biković sa kojim smo razgovarali u Andrićgradu, posle premijere filma „Južni vetar“ u biskopu „Doli Bel“. Biković govori o svojoj ulozi u ovom filmu, o srpskoj prošlosti i stvarnosti, i o tome kako je primio vest da će lično od presednika Rusije Vladimira Putina dobiti Medalju Puškina.

Pored brojnih uloga koje si igrao, kako si se snašao u ovoj ulozi koproducenta u filmu "Južni vetar"?

Moram da budem iskren i priznam da je najveći deo posla uradio Miloš Avramović. Bilo bi nefer to ne pomenuti. On je dugo sanjao ovaj film, dugo ga je spremao, pisao je scenario, režirao i sve izneo na svojim leđima. Ja sam ušao kao koproducent kasnije kada sam već dobio ulogu i kada sam shvatio da moji angažmani oko filma nadilaze ulogu glumca. Odmah sam razumeo, kako bi se film desio, da svi mi moramo da damo veći deo sebe nego što je to uobičajeno. Drago mi je što je ovo moj prvi producentski korak.

Još jedna zanimljiva stvar vezana za ovaj film jeste i činjenica da igrate negativca. Naravno, u pitanju je vrsta negativca koji je protagonista. Nešto slično su igrali Brando, De Niro, Paćino i drugi velikani približavajući nam te likove tako da smo na kraju filma sigurni da se u njima kao u svakoj dobroj bajci vodi neprestana borba između dobra i zla, a nismo sigurni šta od to dvoje na kraju pobeđuje. Ovo je, čini mi se, slučaj i sa „Južnim vetrom“. Da li je konačno, u vašem slučaju, razbijen kalup u koji ovdašnji reditelji trpaju glumce?

U mom slučaju definitivno jeste zato što do Miloša Avramovića niko drugi nije imao hrabrosti da mi predloži nešto drugačije. Tačnije, nisam imao priliku da igram nešto drugačije i zahvalan sam mu na tome što je imao smelosti da krene tim putem. San svakog glumca i jeste da eksperimentiše sa različitim ulogama. Problem je u tome što mi imamo bogatu istoriju, ali veoma siromašnu kinematografiju. Kinematografija je skup sport, a kod nas je neisplativa i onda nemate mogućnosti da eksperimentišete i pravite različite žanrove. Ne znam da li smo ikad imali film koji je žanrovski sličan „Južnom vetru“.

Možda od „Rana“?

Rane nisu čist žanr. One koketiraju sa groteskom. U pitanju je mnoštvo neočekivanih apsurda. „Južni vetar“ je triler. Dakle, čist žanr. Stoga, mi kinematografski nemamo mogućnosti, pa ni glumci u okviru iste, da se mnogo pokažemo i zbog toga je ovaj film značajan za mene kako za glumca tako i za producenta, a i kao za nekoga ko voli film.

Igrali ste jednu od glavnih uloga u Mihalkovljevoj „Sunčanici“. Mnogi se pribojavaju da nisu dorasli zadatku kad ih neko takav pozove. Jednom prilikom sam pitao Peru Božovića kako je igrati sa Orsonom Velsom (u filmu „Nikola Tesla“), a on je rekao da je sa velikanima lako. Jeste li i vi stekli takav utisak igrajući u Nikitinom filmu?

Tačno je. Sa velikanima je zaista lako, jer oni imaju jednu zajedničku osobinu, a to je jednostavnost. Govorim o zaista velikim ljudima. Potkrade se nekad neki vrlo težak i komplikovan čovek, a veliki. Sa Nikitom je lako jer se on bavi majeutikom. On u vama porađa ono najbolje, a sve ovo u kombinaciji sa monstruoznim intelektom i talentom. Dakle, sa njim je lako, jer vam on neće dozvoliti da se vi sapletete. On će uraditi sve da vi date svoj maksimum.

U Moskvi igrate u pozorištu koje se najčešće vezuje za velikog Stanislavskog. Kako izgleda igrati na jeziku koji vam nije maternji?

Nikada nisam imao toliku tremu kao kada sam prvi put igrao na sceni MHAT-a (Moskovsko umetničko pozorište), zbog toga što su nas učili da je to jedno od svetilišta moderne glume, jer tamo je izveden Čehovljev „Galeb“, tamo je radio Stanislavski. Možda još jedino „Gloub teatar“ ima tu vrstu aure. Zaista sam imao veliku tremu, jer su tamo igrale sve moskovske zvezde. Tada smo igrali smo scene iz holivudskih ljubavnih filmova. Voleo bih da se vratim na tu scenu.

Koliko se suštinski razlikuju Rusija i Srbija?

Pitanje je šta je za vas suština. U tom nekom dubokom poimanju realnosti, mi smo praktično isti. Ne postoje neke velike razlike zbog kojih nismo jedan narod, već bratski narodi, a te razlike su mentalitetske. Kod njih postoji jedna ključna razlika, nešto što kod nas ne postoji, i zbog toga su oni najveća zemlja na svetu, a mi smo razdeljeni sa tendencijom da se još više razdelimo – oni umeju jedni za druge da se bore, a mi jedni protiv drugih. To je ključna razlika. Kod njih nema onog našeg „Ti ćeš mene da učiš!“, „Ja sam najpametniji.“ i oni imaju neku moć pokajanja. Imamo i mi, ali ne u toj meri. Mi smo na ovo zaboravili. Možda je to razlika, a možda i nije. Govorim kako meni sve to izgleda.

„Izvan granica realnosti“, „Sluga“, film koji snimate o Tesli, sve su ovo veliki projekti i sigurno ogromni glumački izazovi. Ali, šta je to u vama što vas tera da menjate prostor i vreme? Da li vam sadašnje ne odgovara?

Na to gledam sa druge strane. Voleo bih da se bavim stvaralaštvom i samim tim čovek je pozvan da bude koautor ovoga sveta. Nije ga Bog pozvao da samo tu bude, obitava, troši resurse dok ne nestane i sam se pretvori u neki od resursa, već je pozvan da osmišljava svet i onda postaje bogolik. Zbog toga mislim da je svaki čovek pozvan na stvaralaštvo čime god da se bavi. Nebitno je da li on sortira knjige u biblioteci, da li je saobraćajac ili se bavi umetnošću. Uvek čovek može biti kreativan.

Mnoge zemlje, a verujem da ste tome svedok u Rusiji, baštine svoje mitove na najlepši mogući način ovenčavajući ih filmovima, knjigama i slikama dostonim tih mitova. Zašto smo mi jedan od onih naroda, ako još neki takav postoji, koji se svog najvećeg mita o Kosovu odriče kao nečega što je balast i korak unazad, kao nečega što je pretnja napretku? Ima li budućnosti bez prošlosti?

Naravno da nema budućnosti bez prošlosti. Ono što jedan narod čini narodom nije teritorija, nije prirodno bogatstvo, već snaga kulture, duhovna snaga. Dakle, sve ono što je nevidljivo. Mi možemo svoj život da nastavimo kao Rumuni ili Grci i ništa se u našem životu bitno neće izmeniti, osim što ćemo nestati. Nemoguće je odreći se onoga što ste zaista vi. I kad bi čovek pokušao to da uradi, ne bi mogao, a ako može, onda nikada nije ni imao ono čega se odrekao, jer ako to nešto nije sastavni deo njegovog bića, lako mu je da se toga odrekne.

Otkud tolika pomama društva za voajerizmom? Današnji filmovi su puni golotinje, užasnog jezika, nasilja. Da li je to ono što zaista ljudi žele ili se odnekle nameće ta rijalitizacija svega vezanog za društvo? Da ovo nazovemo rijalitizacijom realnosti.

To jeste posledica manjka sadržaja. Mnogo je polutalentovanih autora, raznih profitera nad ljudskom potrebom da se duša hrani, a oni je hrane instant duševnom hranom, a to je rijaliti. Mislim da to diktira jedan sistem koji je čoveka stavio na pokretnu traku i taj čovek konzumira dok ne bude pojeden. To je ono što diktira, a ne neka promišljena ideja. Mnogo je veći problem nedostatak sadržaja, ako govorimo o Srbiji, nego samo postojanje rijalitija. Sadržajem bih ja vodio borbu protiv rijalitija. Ne bih ih zabranjivao. Možda bih ih donekle uredio da se ne prikazuju baš na svakoj nacionalnoj televiziji ili bih ih pomerio na neko određeno vreme u programskoj šemi. Ne bih cenzurisao, ali bih regulisao. Treba ponuditi više kulture. Mlade ljude treba zaštititi jer njima još uvek nisu formirani kriterijumi.

Za nekoliko dana biće vam dodeljena Medalja Puškina, jedno od najvećih umetničkih odlikovanja u Rusiji. Koliko znam, jedino veće priznanje je titula „Narodnog umetnika Rusije“. Rano ste počeli sa ozbiljnim nagradama. Koliko mladost pomaže u vašem poslu, a koliko odmaže?

Pomaže mi tako što mogu da radim 20 sati dnevno, a odmaže tako što starost neću ni dočekati ako ovako nastavim. Naravno, nagrade znače. Velika mi je čast što će mi tu nagradu Putin lično uručiti.

S obzirom na to da će vam ovo visoko odlikovanje 4. novembra dodeliti Vladimir Putin – kada biste mogli nešto da mu ispričate o Srbiji, a možda i budete imali priliku, šta bi to bilo? Šta je to što smatrate da bi on o Srbiji morao znati, a što bi bilo dostojno trošenja vremena najmoćnijeg čoveka na svetu?

Ne verujem da on nešto o nama ne zna, ali iskoristio bih priliku da porazgovaramo o tome kako možemo unaprediti saradnju u oblasti kinematografije. Pokušao bih da iznesem neke konkretne predloge koji bi sistemski pomogli našim filmovima da izađu na rusko tržište i samim tim nama obezbedili jednu trajnu opciju za disanje pošto je stanje naše kinematografije neizdrživo, jer je neodrživo. Svaki film je u startu gubitak, jer mi nemamo tržište. Kada bi se rusko tržište otvorilo intervencijom ruske države, onda bi naša kultura, i naša kinematografija, potpuno drugačije izgledala.

Postoji li nekakva šansa da se život u punom sjaju vrati na film kao u slučajevima Felinija, Tarkovskog, Kusturice?

Vi ste sada spomenuli nekoliko genija. Pitanje je da li je to sistem koji porađa genije ili je prosto u pitanju bio takav momenat. Mislim da takvi ljudi i danas postoje. Ono što mi treba da uradimo je da omogućimo mladim ljudima da dođu u priliku da prave film, a onda ćete imati priliku da se neki mladi Kusturica danas pojavi i da napravi opet „Sjećaš li se Doli Bel“ ili nešto slično.

S obzirom na to gde se nalazimo, recite nam šta mislite o poduhvatima Emira Kusturice? Govorimo o Andrićgradu, Mećavniku, filmovima, knjigama, muzici i svemu ostalom. Da li on svoje živi u umetnosti i svojim filmovima i da li biste vi živeli njegove filmove?

Emir Kusturica je slobodan čovek. Veran je istorijskom nasleđu, a ne robuje duhu vremena, određenim režimima, ni onome šta će ljudi da kažu. Jedino čemu on robuje je činjenica da je on čovek. Naravno da njegov radim cenim, podržavam i da se na njega ugledam kao na umetnika pre svega. U pitanju je redak kalibar čoveka kakav se kod nas ne pojavljuje često, ali se pojavljuje kada je narodu potreban takav čovek. Rekao sam mu, kada bude opet snimao film u svojoj standardnoj stilistici od koje se ne odriče, da me pozove na kasting za jednu od onih životinja.

Kurir.rs/Iskra

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: