LIDIJA VUKIĆEVIĆ: Šešelj je veliki kavaljer i gospodin! Svaka žena volela bi da bude u njegovom društvu!

Lidija Vukićević se odmara u svom udobnom domu na Bežanijskoj kosi.

Vaš izgled u 56. godini je zadivljujući. Kako to postižete?
- Ako svemu što radite date radost, to se vidi i po vašem izgledu. U najtežim trenucima sve okrenem na šalu, optimista sam. Takva sam rođena. Budim se s osmehom, srećna sam što sam zdrava. Kad god neko počne da mi se žali, kažem mu da prođe bolnicom i vidi čega sve ima. Onda će videti koliko je srećan. Jednostavne stvari su mi najbitnije.

HIPERAKTIVNA, NESTRPLJIVA

Nikada niste menjali stil.
- Kad ste retki, a ostanete dosledni sebi, onda ste različiti od drugih. A retke ptice se više gađaju nego vrapci. I ja sam uvek tu na udaru, pa često čujem: "Što ne promeniš frizuru?" Kažem im da sam rođena takva i ne želim da mi 20 odsto života uzima frizer. Uradiću hiljadu stvari zarad posla, ali privatno se sasvim dobro osećam ovako. I dok sam samoj sebi dobra, baš me briga da li nekome valjam.

A kozmetički tretmani?
- Sve to javno kažem. Poslednjih godinu dana idem u jedan laserski centar na masaže specijalnim mašinama. Ali nijedna mašina ne može da pomogne ako ne vodite računa o ishrani i ako se ne krećete. Ja sam hiperaktivna, imam psa, devet puta dnevno ga šetam. Ne dam da životinja trpi. Vrlina mi je što smatram da nijedna ljubav ne postoji bez žrtve. Ja umem da se žrtvujem. Moja najveća mana je nestrpljenje. Što bi rekao Šekspir: "Strpljenja, visosti, strpljenja!" Nikako to da naučim, ja bih sve da završim - juče.

PROTIV MAMINIH SINOVA

Imate li kućnu pomoćnicu?
- Sama sve radim, nikada nije ušla žena da mi čisti. Od podova, prozora, pranja, peglanja, sve. I sve to radim temeljno. Uradiću ili kako treba, ili neću da radim. Nema sredine. Takva sam i u životu, crno-bela varijanta. Ili nekoga volim, ili mu ne pridajem značaja. Ne umem polovično ni da se družim. Kafu ne popijem zato što imam slobodno vreme, već odvojim vreme da bih ga nekome dala. To je moj način života. Deca me pitaju što ne izađem, što sedim kod kuće. Ali ja želim još nešto uz kafu, razgovor, nešto potpunije. Inače, mogu da je popijem i sama.

Vrlo ste sistematični, raščistili ste život. Kakvi ste prema sinovima?
- Oni su odrasli i ne žive sa mnom. Stariji je fudbaler, a mlađi završava pilotsku školu u Vršcu. Imaju svoju ličnost, ozbiljne devojke. Decu volim, ali razmaženu - ne, da vam kažem odmah. Moja deca nikad nisu bila razmažena, niti su dobijali šta su hteli, imala ja ili ne. Nisam ih spartanski vaspitala, ali sam ih naučila da njihove ormane ne treba da spremam, ne zato što mi je teško, već zato što sutra treba da žive sami. Trudila sam se da ne budu mamina deca. I nisu.

Šta ste ih učili?
- Znaju šta je žrtva, znaju da budu kavaljeri - to sam ih prvo učila. Čak sam im govorila: "I ako budeš s devojkom na jednu noć, imaš da je odvezeš kući ili da joj naručiš taksi." Ako zaista volim svoje sinove, napraviću ih da budu muškarci, zaštitnici, srećni u braku. Da ne kažu ženi: "Jao, moja mama to bolje pravi." Pa ja bih im prva rekla da idu kod mame.

SIGURNOST UZ MUŠKARCA

Jeste li to rekli i dok ste bili u braku?
- Rekla sam. Kad mi je ponuđeno da napravim palačinke u pola tri ujutru, rekla sam: "Mama ti je u Nehruovoj, možeš tamo da ih dobiješ." Pa čekaj, i ja sam nečije dete. Hoću, ali ne u pola tri, umorna sam. Nisam standardna, kažu mi i da nisam za brak. Ja glasam za ljubav. Ona mi je sve. Nije moj identitet to što imam muža pa smo srećna porodica, a u stvari ne možemo da se gledamo očima. Bolje da budem sama, odlično mi je kad sam sama. Neka budem samo mesec dana s nekim, ali neka bude ono pravo.

Da li je veza u kojoj ste sada ono pravo?
- Valjda je došlo to vreme, možda je bog namestio da sada uživam u ljubavi. Neću da se udam, papiri nisu garancija nizašta. Bitno mi je da se ne viđam s voljenom osobom svaki dan. To je navika, a ja od nje bežim, jer ubija ljubav. Želim da kada se vidimo, to bude vau, strast. Dok ima strasti, ima i ljubavi. Kad nema vatre, onda smo kao brat i sestra.

Koje muške osobine vas privlače?
- Imam ličnu podelu muškaraca. Delim ih na frajere i na ribe. O ribama nećemo da pričamo, znamo kakvi su. Frajeri se daju, sigurni su u sebe, kod njih ne postoji ono: ja sam muško, ovo neću. Muškarac treba i suzu da pusti. U principu, volim vođu. Volim kad sam žensko. Nisam za emancipaciju uopšte. Želim dominantnog čoveka, hoću i da ga poslušam, ne volim kad mi povlađuju. Treba mi neko na koga mogu da se oslonim, ne u materijalnom, već u životnom smislu. Sve sam sebi omogućila, radujem se malim stvarima i to je možda moja radost života. Više volim da se odmaram kraj najmanjeg bazenčića, nego da odem u skupoceni provod. Jesam esteta, ali to ne podrazumeva veliki novac, već veliku maštu.

POLITIKA I ŽELUDAC

Čudno je da ste ušli u politiku, i to kod radikala.
- I moji roditelji su bili šokirani. Uvek sam nekako volela svoj narod više nego moje društvo. Oni su se divili svemu što je strano, a ja sam uvek uzdizala naš narod. Bila sam revoltirana time kako su nas tretirali u nekoj TV emisiji i odmah sam potražila broj telefona SRS i otišla da se učlanim. Takva sam, impulsivna.

Zašto ste izašli iz stranke?
- Zato što imam veliko srce, ali nemam želudac za politiku.

Da li ste imali sukob sa Vjericom Radetom?
- Nisam se složila da ona bude potpredsednica partije i to sam i rekla na stranačkom sastanku koji je vodio preminuli Zoran Krasić, moj veliki prijatelj i divan čovek. Vratila sam knjižicu, jer ne želim da budem u stranci u kojoj je ona potpredsednik.

A Šešelj?
- Kad sam ušla u SRS, Šešelj je bio u zatvoru i upoznala sam ga tek kad sam izašla iz stranke. On je veliki kavaljer i gospodin, mislim da bi svaka žena volela da bude u njegovom društvu. Nije me nagovarao da ostanem. Ali i za oca i za majku mi je poslao telegram saučešća.

Ko vam se dopada na javnoj sceni?
- Za mene je ličnost broj jedan uvek bio patrijarh Pavle. Bio je redak čovek, takav se više neće ponoviti.

PATI KAD SI SAM
Strogo ste vaspitavani?

- Da. Bili smo veoma patrijarhalna porodica, ali s mnogo nežnosti i ljubavi i uz veliko poštovanje prema roditeljima, pre svega ocu. Nisam odrasla u porodici gde se prvo deci sipala hrana - ne, prvo se služio otac, pa mi. U našoj kući se apsolutno znao red. Relativno skoro sam izgubila i oca i majku, tata mi je preminuo pre tri godine, a mama 15. avgusta ove godine. Imam 56 godina i zahvalna sam i na tome što sam toliko dugo imala majku. Teško mi je, ali uvek se setim Duška Radovića: "Poštuj svoju bol, pati kad si sam." Roditelja se setim svaki dan. Bol ću nositi do kraja života, ali to ne znači da ću prestati da živim i da želim lepe stvari.

(Lj.J., Foto:Aleksandar Jovanović Cile)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: