VELIKI INTERVJU JELENE BAČIĆ ALIMPIĆ: Iskreno o detinjstvu, šta joj je donelo novinarstvo, zašto njena duša ne pripada ovom vremenu...

Da je novinarstvo dobar put u literaturu, poznata je stvar, a Jelena Bačić Alimpić to još jednom dokazuje uspehom svojih sedam romana. Sa svojim "Koferom iz Berlina" putuje širom regiona i po okolnim zemljama, upoznaje se sa svojim čitaocima, a onda vraća na svoju Frušku goru da se odmori.

U kakvom je duhu proticalo vaše odrastanje i jeste li imali centralnu figuru u kući?
- Imali smo srećno detinjstvo, vrlo bezbrižno, a pošto je tata vrlo često bio službeno odsutan jer je radio kao komercijalni savetnik za istočne zemlje, s ove distance mogu da kažem da je majka bila centralna figura, iako smo sve važne odluke zajednički donosili.

BUNTOVNI KAMPANJAC

Kad god čujem Sremski Karlovci, pred očima mi je Branko Radičević. Završili ste tamo gimnaziju. Mislite li da nas srednja škola formira kao ljude, da se odatle znamo u dušu? Kakvi ste bili kao gimnazijalka?
- Mislim da nas porodica formira kao ljude, a srednja škola svakako zauzima značajno mesto u odrastanju i oblikovanju u doba puberteta i adolescencije. Uvek sam bila odličan đak, ali kampanjac, inovativna, kreativna i, rekla bih, pomalo buntovna. Često sam se trudila da ispravljam krive Drine.

Da li su vam studije jugoslovenske književnosti i ondašnjeg srpskohrvatskog jezika pomogle u novinarstvu, kasnije i u pisanju knjiga?
- U novinarstvu su mi pomogle u smislu pismenosti. Dok sam radila u printu, lektori sa mojim rukopisima nisu imali mnogo posla, a tako je i danas. Ipak, mnogo više mi to obrazovanje znači u književnom smislu, jer sam oduvek bila strastveni čitalac do dana današnjeg. Uverena sam da, čitajući knjige, ma šta da smo u životu učili i koje škole završili, crpimo dragocena znanja.

USPEŠNI MLADI LJUDI

Udati ste za sudiju, iako se novinarke često udaju za kolege. Kako ste se upoznali sa suprugom?
- Uh, bilo je to pre 26 godina. On je bio mlad istražni sudija, ja novinarka. Upoznali smo se u sudu, jer sam bila pozvana na saslušanje kao svedok u jednom predmetu. Ubrzo nakon toga sam otputovala u Kanadu i kada sam se nakon godinu dana vratila, slučajno smo se sreli - kod matičara. Ispostavilo se da to nije bilo slučajno.

Na koji način ste vaspitavali sina i ćerku? Ima li nečega što ste im stalno ponavljali?
- Najveći kompliment koji dobijam za svoju decu je da su lepo vaspitana i oni to zaista i jesu. Mnogo sam vremena provodila s njima, pričala im, čitala, putovali smo svuda zajedno i sva ta ljubav, trud i energija su se isplatili. Oni su danas odgovorni, vredni, pametni i uspešni mladi ljudi i neizmerno sam ponosna i na Marka i na Dunju.

Kako biste opisali svoju decu?
- Marko je introvertan, ali vrlo odlučan i vredan, veoma emotivan. Dunja je neverovatno uporna, vredna, zna šta hoće i već je sebi postavila ciljeve u životu... Neskromno ću dodati da su oboje veoma pametni i veoma lepi. Od tate i mene su uzeli najbolje.

HRABRA ODLUKA

Više od deset godina radili ste kao autor veoma gledanih emisija na televiziji Pink. Šta ste iz tih emisija poneli kao najveće iskustvo?
- Upoznala sam različite ljude, razgovarala sa svima - od starleta do akademika. Sve je to bilo jedno važno životno iskustvo.

Kažete li nekad sebi: "Na vreme sam otišla iz novinarstva?"
- O, da! Smatram da je to jedna od najmudrijih i najhrabrijih odluka koje sam donela u životu.

Snalazite li se u ovom vremenu u kom ljudi sve manje znaju, a sve više razmišljaju o novcu?
- Naučila sam tokom života, a posebno tokom rada na televiziji, da napravim otklon od zlonamernika, nesrećnika, gluposti, banalnosti i površnosti kojima smo danas, nažalost, sve izloženiji. Moja duša ne pripada ovom vremenu.

BRZA I TEMPERAMENTNA

Da li ste opasna Sosa ili ste pitomog karaktera?
- Pitomog sam karaktera, optimistična, volim ljude, iako me to ponekad skupo košta, i nisam konfliktna ličnost. Ali sam, za jednu Sosu, prilično brza i temperamentna.

Postoje li teški trenuci koji vam zamrače život? Zatvarate li se ili hrabro izlazite među svet i nove ljude?
- Svi imamo teške trenutke. Trudim se da ostanem pribrana, da rešavam probleme jedan po jedan i izborim se, jer znam da će se sve to jednog dana zvati juče. Među ljude izlazim samim tim što često držim književne večeri, mnogo putujem i uživam u putovanjima i druženju sa svojim čitaocima. Kada poželim samoću, a želim je sve češće, pobegnem u svoju kućicu na Fruškoj Gori, staram se o cveću, drveću i bašti. I pišem.

TATA NIJE DOČEKAO "RINGIŠPIL"

Da li je neko uticao da počnete sa pisanjem romana i da li ste se nadali ovolikom uspehu?

- Da, uticao je moj otac, jer je njegova želja bila da napišem knjigu, zato što sam još u srednjoj školi, a potom i na fakultetu, osvajala prva mesta na republičkim literarnim takmičenjima. Žao mi je što nije dočekao ni moj književni prvenac "Ringišpil". Njega sam pisala, kao uostalom i sve naredne knjige, sa dubokom emocijom, ali on će uvek zauzimati posebno mesto u mom srcu. Ne, nisam se nadala. Napisala sam "Ringišpil" zbog obećanja i ni slutila nisam da će doživeti takav uspeh.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Marina Lopičić)