UPOZNAO SAM TAMARU, ZGODNA MALA! TO SAM ISPOČETKA SHVATAO KAO SPORT Miki Manojlović nikad otvoreniji: O propalom braku, Kusturici, alkoholu, političkim pritiscima... Nikada NEĆU ZARAĐIVATI NA KRVI NARODA čiji sam bio deo

Film reditelja Bobe Jelčića "Sam samcat", koji je prikazan prošle nedelje na Zagreb Film Festivalu, bio je razlog da Predrag Miki Manojlović ponovno dođe u Zagreb.

U intervjuu govori o pozorištu, Emiru Kusturici, svoja dva braka, političkim pritiscima, filmovima koje ne želi da snima, kolegama, porocima...

Bili ste od 2009. do 2011. predsednik upravnog odbora Filmskog centra Srbije, ali ste dali ostavku. Zašto?

U to vreme na vlasti je bila Demokratska stranka i pozvali su me. Ubijao sam se od posla, ali nisam uspeo u najvažnijoj stvari - da FCS odvojim od Ministarstva kulture. Smatram da takva ustanova mora biti nezavisna od politike te da mora imati autonomiju i poverenje da će raditi korektno i u interesu srpskog filma. I upravni odbor je bio jako dobar, do trenutka raspisivanja takmičenja za dodelu sredstava.

Iznos je bio naravno nedovoljan. Oko tri miliona evra za sve - od razvoja scenarija do snimanja filmova u svim kategorijama.

I kad smo pokušali podeliti novac, došlo je do pucanja odbora na dve frakcije jer je Demokratska stranka počela gurati neke svoje projekte, za koje sam smatrao da ne zaslužuju podršku.

Morali smo pristati na kompromise i tad mi se smučilo. Inače, tad sam lično skinuo s popisa projekat moje ćerke. Drugi su me molili da to ne radim. Bio je to jedan od gorih trenutaka u mom životu.

Pitala me zašto sam joj uzeo mogućnost da snimi svoj prvi film?

Na kraju sam barem iz te cele situacije izašao čista obraza.

Vratili ste se iz Pariza u Beograd 2009. godine da bi vam sin tu krenuo u školu. Kakve promene je doživeo Beograd u tih 15-ak godina, koliko vas nije bilo? Zaustavljaju li vas i dalje na ulici? Godi li vam još slava?

Promenio se Beograd jako, ali ništa ne može promeniti moju ljubav prema gradu u kojem sam rođen i odrastao. Slava mi je godila dok sam bio stvarno jako mladi glumac, tamo negde s 21—22, nakon što sam se prvi put pojavio na televiziji.

Mislim u 'Otpisanima', koji su bili popularna serija, i jer su postojala samo dva televizijska kanala. Ali ubrzo sam shvatio ispraznost slave i da je sve to jako nepotrebno.

Evo, nedavno sam bio u Pragu, nešto snimao. Tamo ljudi ne znaju ko sam i moram vam reći da sam neizmerno uživao vozeći se gradskim privozom. Kupio sam kartu za devet kruna, seo i posmatrao lica ljudi kako ulaze i izlaze, nose torbe... Nastavio sam da se vozim bez cilja i uživao u sopstvenoj anonimnosti jer ona daje veliku slobodu.

U Beogradu to ne bih mogao, tu se vozim samo autom. Uprkos svemu, još verujem za sebe da sam normalan tip. Iako se nisam u Beogradu vozio javnim prevozom pa negdje od 70-ih.

Žene vas obožavaju, a muškarci vam se dive. Kako vam je uspelo to da izbalansirate?

Ne znam, stvarno nemam pojma. Ali već sam jednom platio cenu. Moj prvi brak se raspao. To je stvarno bila jedna duga i, što bismo rekli, tužna priča, s tužnim krajem.

Poznavali smo se gotovo od rođenja. Imali smo zajedničku fotografiju na kojoj ona ima tri, a ja pet godina. Rasli smo zajedno i na kraju bili u braku 18 godina. Ali ljubav ispari. Neobjašnjivo. Dobije neki novi oblik i ako niste svesni tog trenutka kad ona počne menjati oblik, pitate se šta to nije u redu? Javlja se jedna vrsta nezadovoljstva životom, življenjem, nezadovoljstva sa samim sobom, a samim time se takve emocije prenose i na vašeg partnera. I tu počinje ta đavolja igra podsvesti želja, raznih mogućnosti... I na kraju, ta mladost koja ništa ne zna. Pitaš se šta je uzrok, kako da ovo rešim? Nismo mogli rešiti ni uz najbolju volju.

Nakon toga sam rekao - nikad više brak. Ako nešto ovako sjajno nisam mogao - ili nismo mogli spasti, znači da više nema šanse da bilo kad uspe.

I onda se dogodila ta predstava 'Zločin i kazna', kad sam upoznao Tamaru. Pojavila se. Zgodna mala. Uzeo sam to ispočetka kao neki sport. Nije mi bila na pameti ni ozbiljna veza, a kamoli brak.

Danas kad gledam, Tamara je sa mnom proživela jako težak period života. Jer ja sam sedam godina zapravo od nje bežao. Nije to bio beg od odgovornosti, nego sam smatrao da nisam spososban to izvesti pošteno i do kraja, kako treba. Danas smo u zvaničnom braku 20 godina.

Vratili ste se u Beograd kad vam je krenuo sin u školu. Jeste li požalili što ste se vratili iz Francuske? Pobedio je Makron i Francuska je trenutno jedna od svetlijih tačaka Evrope kojom je zavladala desnica.

A sad nemam kud, bez obzira na to što bih voleo. Ali nemojte se zavaravati. Tamo vam je desnica i dalje jaka. I uvek je bila, pa još od vremena Šarla de Gola.

Sećam se kao danas kad sam došao iz škole kući, a moja baka, Francuskinja, koja je stalno slušala Radio Monte Karlo, bila je veoma besna kad je čula da je De Gol dao Alžiru samostalnost.

Svađala se s mojim ocem i vikala: 'C'est la Fraance! C'est la Fraance!'.

Tad nisam razumeo šta se događa, a danas mi je jasno. Baka je bila žestoka francuska desničarka. Uostalom, jeste li primetili da tamo svaki predsednik pobeđuje tijesno s 51-52 odsto. A potom brzo gubi popularnost. Evo i sad bankar Makron - osnovao novu partiju i ljudi mu povjrovali. Kažu: 'Aha, evo ga, najzad nešto novo!'. A zapravo ništa, samo je promenio dres.

Stvarno mislim da se demokratija iscrpela, da ljudi više ne prepoznaju ima li u nečijem programu ostvarivog vizionarstva, kvalitetnog materijala i hoće li se zbilja dogoditi promene. U ovim uslovima sve se svodi na to da ljudi dobijaju izbore iz nekih čudnih razloga koji nisu državnički talenti.

Uostalom, to su političari, to nisu humanisti. Zaboravljamo da oni jednostavno rade za lovu.

Sarađujete sa Kusturicom, snimili ste s njim četiri filma. U Hrvatskoj više definitivno nije omiljen zbog svojih ortodoksnih političkih stavova. Mirjana Karanović jednom je rekla da bi morala najpre s njim da porazgovara pre nego što bi snimala novi film.

Veoma cenim Mirjanu Karanović i poštujem njeno mišljenje. Ja ću vam reći šta bih ja učinio. Snimao sam i snimaću s Kusturicom zato što smatram da je on u procesu te mislim da taj proces još traje i siguran sam da još nije snimio 'ONAJ FILM'.

To nije ni 'Doli Bel', to nije ni 'Otac na službenom putu', to nije ni 'Andergraund', ni 'Crna mačka beli mačor'.

Zato što on ima inteligenciju, ima predispoziciju, obrazovanje, ima dar, a sve ovo o čemu pričamo je nešto sasvim drugo.

Ostajete li pri tome da ne snimate filmove koji tematizuju rat '90-ih?

Da, i ima više razloga. Prvi je da ne mogu biti kreativan ili zarađivati novac na krvi jedne bivše zemlje i svih naroda čiji se osećam deo - od Slovenije, preko Hrvatske pa do Makedonije.

Drugo - o tome se i dalje rade vrlo ostrašćeni filmovi u kojima se unapred zna pozitivac i negativac, kao uostalom i u partizanskim filmovima. Zbog takvih stereotipa odbijao sam i holivudske produkcije. Nisam želeo da igram nekakvog balkanoida, lošeg tipa, jer kao da samo takvi dolaze s ovih prostora.

Vaša koleginica Dušica Žegarac jednom je rekla da je glumčina bio Pavle Vuisić, a da ste to još samo Bogdan Diklić i vi. Je li vam to kompliment?

Normalno. Inače, S Bogdanom sam prvi put snimao 'Grlom u jagode'. Bio je najmlađi, na drugoj godini Akademije, i svi smo ga gadno maltretirali. Postao je ozbiljan, veliki glumac kojega cenim.

Jeste li koji put tremu gasili alkoholom ili nekim stimulansom, kao što to glumci obično rade?

Za mene hemijski ili biljni stimulansi ne postoje. Verujte mi. Samo jednom mi se to dogodilo na početku karijere. Bila mi je to prva pozorišna predstava, režirao ju je tadašnji direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Mirloslav Belović. Igrao sam s pokojnim kolegom Branimirom Zamolom, najtalentovanijim glumcem na klasi.

Popili smo pre predstave 4-5 vinjaka. Bio sam mrtav pijan. To je najgore iskustvo s pozornice. Toliko sam se prepao, uhvatio me takav strah, da ću zaboraviti tekst, da ću napraviti neku glupost, da od tada više nikad nisam uzimao baš ništa.

Ako sutra imam predstavu, danas već ne pijem.

Kurir.rs/Express/Foto: Dragana Udovičić

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: