AMERIKA IMA KIRKA DAGLASA, A SRBIJA NAŠU BRANKU (100): Starost nije kraj života! Imam zadovoljstvo i čast, pa i sreću, da sam još živa i mogu još nešto da kažem!

Danas ima sto godina i tri meseca, a pamtićemo je i po ulogama i po nesebičnom humanitarnom radu za decu i stare. Amerika ima Kirka Daglasa, a Srbija našu Branku. Ovenčana svim glumačkim nagradama, ova velika slavljenica života i dalje pomaže i nastupa gde god je pozovu

Kako ste?
- Sad sam malo promukla. Pre sedam dana sam igrala za studente na otvorenom, pa mi se grlo napreglo. Imam zadovoljstvo i čast, pa i sreću, da sam još živa i mogu još nešto da kažem. Mnogi od nas glumaca su otišli kod Boga, a oni koji su tu, neće da se slikaju. Ja hoću. Poštujem kad me zovete i kad vam trebam. Kad razgovarate s novinarima, vi vraćate svoje sećanje, a to je dobro za mozak.

Imate li probleme koji idu s godinama?
- Osećam se dobro. Nisam nikad pušila ni pila, imam dobro pamćenje. Čujem, vidim bez naočara. Ljudi imaju običaj da govore glasno kad razgovaraju s nekim starim. Prekjuče sam, recimo, bila na premijeri, pa jedna žena viče: "Jeste li dobro?" Pitam: "Je l' to meni govorite? Pa što tako vičete (smeh)?" Svakog jutra u krevetu radim vežbe za razgibavanje. Stalno pišem i neprekidno slikam, to mi je odmor. Idem u pozorište, pratim programe na radiju i televiziji...

Šta gledate?
- Bolje pitajte šta ne gledam! Ono što mi se dopadne: muziku, emisije iz kulture... Veoma sam emotivna i plačem svaki čas kad gledam nešto lepo.

SVAKO BI DA OSTARI
Plašimo se starosti. Šta biste nam poručili?
- Ljudi koji su u dubokoj starosti često se povlače i misle da nemaju šta da kažu, ne žele da ih iko vidi. Ja nemam taj kompleks. Ne mogu da budem večno mlada. Ljudi vole da žive dugo. Nije istina da neko jedva čeka... Oni koji su malo bolesni se ubiju. Svako bi hteo da ostari. Nastupala sam po bolnicama u kojima su bili mladi ljudi koji ne mogu da hodaju. Radeći to, zabavljujući baš takve ljude, i ja sam se ohrabrila.

Veoma ste aktivni.
- Volim život i idem da igram za najteže bolesnike - za nervne, slepe, gluvoneme... Morate da igrate i za one koji vas možda neće ni slušati. Neće to svako. Dešava se da pacijenti izlaze dok pričate, jer ne mogu da sede. Ali vi to ne treba ni da primetite, ili možete da se našalite s njima. Treba umeti zabavljati ljude, pogotovo decu.

Ne prepuštate se?
- U dubokoj starosti, ako se prepustite... Nesporna je činjenica da svi moramo da odemo. Znate, ja ne završavam život, o tome se radi. Život se ne završava zbog dubokih godina. Postanu ljudi veliki i slavni, ali mnogi nisu svesni prolaznosti života. Ja imam pedigre života. Nama glumcima je profesija bogatstvo naše starosti - ona vam pomaže da i u starosti možete da radite.

Bog mi je dao tu sreću.

MAMA PEVALA IZA VLADIKE
Okruženi ste porodičnim fotografijama.
- Svakog dana ih gledam. Prekrstim se tu svako jutro i svako veče. Sve su to lepa sećanja. U ovoj sobi u kojoj smo sada bila je moja sestra, pesnikinja Jelena Ćosić. Ona je stanovala na drugom mestu, ali joj je Mlađa rekao da dođe kod nas i tu je bila sve dok nije otišla gore, "kod boge", kako to kažemo mi Vojvođani.

Koji vam je deo života bio najsrećniji?
- Detinjstvo. Lepo je kada su okupljeni roditelji, braća i sestre. Kad je Božić i Uskrs, a svi smo zajedno. Verujem u ljubav, u dobrotu. Sve te stvari učite u kući. Ja sam naučila u Novom Sadu.

Pričate mi o svojoj porodici.

- Odrasla sam u Novom Sadu. Imali smo veliki stan. Roditelji su mi imali sedmoro dece, ali je dečak koji se se rodio posle mene rano umro. Ostale su četiri ćerke i dva sina. Tata je radio u Matici srpskoj, a mama je neko vreme bila učiteljica. I baka Ana je bila učiteljica, a pradeda sveštenik, popa. Kad su hteli da ih deca ne razumeju, mama i tata su među sobom govorili nemački. A u mojoj porodici se govorilo se i u stihovima.

Čega se najradije setite?
- Imali smo porodični hor Ćosića. Moja mama Jovanka, rođena Monašević, potomak je monaha iz 16. veka, odatle i prezime. Pevala je prvi sopran u crkvenom horu u Sabornoj crkvi u Novom Sadu. Bila sam mala i ponosna što mama ide iza vladike i peva. Evo, sva sam se naježila. Danas imam porodicu u kojoj su umetnici, baletani, igrači, muzičari...

I vi govorite pet jezika.
- Završila sam glumačku akademiju, studirala sam dve godine psihologiju, a na Kolarcu učila jezike... U Americi sam na engleskom igrala Brehtovu "Majku Hrabrost". Govorim i ruski, mađarski, nemački, češki...

VELIKA, VELIKA LJUBAV
Držite džemper supruga Mlađe na ormanu?
- Držim. On me svaki dan zagrli, a ja ga ovako ljubim i grlim. I ujutru i uveče. Sebi sam napravila predstavu da je Mlađa tu. Kroz ovaj džemperić koji je voleo mogu da ga prigrlim. Eto, to činim. Bila je to velika ljubav i mislim da smo bili verni jedno drugom. Među nama je bilo i velike strasti. Ostala sam bez njega pre šest godina. U kuhinji imam svoje mestašce za pisanje i slikanje. Tu je i Mlađa radio, s druge strane, pošto je bio i prevodilac. Imao je tri fakulteta, filozofski, filološki i Kembridž. Bio je izuzetno pametan. Pogledajte kako smo lepi na venčanoj fotografiji!

Zaista je bio markantan, kao i vi.
- Mlađa je bio vojno lice i onako, u uniformi, recitovao je Čehova. U našem pozorištu su igrali odabrani recitatori i Bojan Stupica mu je rekao da više neće biti oficir, već glumac. Dobio je angažman u pozorištu i ostavio vojsku. Bilo je to pred rat. Igrali smo momka i devojku. Posle dva-tri meseca probamo ulogu, a Mira Stupica dođe i kaže: "Mlađo, imaš devojku?" On kaže da nema. "Branka je razvedena", kaže mu Mira. Imala sam pre Mlađe muža koji je otišao u Ameriku.

Da li se sada osećate usamljeno?
- Ne. Tog momenta sednem da pišem, gledam televiziju, razgovaram s nekim... Jutros u devet me je zvao neki nepoznati čovek samo da mi kaže da me voli i poštuje. I ja sam zadovoljna, ne mogu da budem ljuta. Zahvalila sam mu.

Volite da recitujete. Da probamo nešto?
- Pošto su u mojoj porodici svi govorili u stihovima, tako ću i ja. Ne, neću da vam kažem, da se sada stihom pomažem. Al' možda sam za stihove spretna, iako sam stara, živa sam i sretna. Ćao!

Kako je izgledalo druženje s Desankom Maksimović?
"VATAJ ŽIVOT!"
- Bila je 25 godina starija od mene, ali sam sa njom išla i u Ameriku, u Pariz, Nemačku... Nije volela da putuje, ali sam umela da je ubedim. Imala sam čast i sreću da joj budem prijatelj, iako je ona izjavljivala da i ona ima sreću. Pitala me je: "Po čemu misliš da sam samo ja ta koja treba da usreći, i ti si mene usrećila." Imala je običaj da mi kaže: "'Vataj život!"

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Vladimir Šporčić)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: