DA SE BEOGRAD PITAO, MIODRAG KRIVOKAPIĆ NIKAD NE BI BIO GLUMAC: 3 puta odbijen na audiciji, a u Zagrebu IZ PRVE UPAO! Beograd pamti po žurkama sa Milenom Dravić koje su trajale do ZORE

Glumački doajen Miodrag Krivokapić raduje se svakom snimanju u Zagrebu, gde je proveo najlepše godine. Imao je 22 godine kad je tu upisao Akademiju. Zagreb mu je, kaže, dao vizu za posao i ostao je tu tu da živi sledećih 20 godina. Nema, ističe, boljih godina od 22. do 42. Najbolje su u svakom smislu. Na zagrebačku Akademiju došao je nakon što su ga na beogradskoj tri puta odbili. Kasnije se, prisetio se, jedan profesor hvalio kako nije primio danas velike glumce, Krivokapića i Mirjanu Karanović.

- Vanja mi je bio profesor. Za Peru Kvrgića sam tad tek čuo, ali ga još nisam gledao. Nisam se bojao Vanje, bio sam neizmerno srećan da mi je takav glumac profesor. Nikad nisam imao problem sa autoritetima. Moj problem je bio kako ući na Akademiju, a kasnije je sve išlo. Ništa mi nije bilo teško, radili smo po 15 sati sa uživanjem - govori.

U Zagrebu je ponovno bio tri godine kad je snimao "Počivali u miru" i kasnije "Kud puklo da puklo". Seriju "Počivali u miru" prodali su u Englesku, Ameriku, skandinavske zemlje..., ali to u njemu ne budi posebna sećanja.

- Glumac od toga nema ništa. Ima producent, nadam se i redatelj, ali glumac nema. Gledaće nas iseljenici u Americi i to je to. Zvali su me posle dugo vremena. Očekivao sam da će to, ako će me ikad ito zvati iz Zagreba, biti Branko Ivanda, jer sam kod njega počeo. Zvao me je njegov student Goran Rukavina - priča Krivokapić.

- Sad su tu neki drugi ljudi. Tad je u Gavelli bila i Marika, koja je radila sjajne klope za nas mlade glumce i samce. I danas se sećam njenih španskih ptičica. Nikad kasnije to više nisam jeo, izuzetno slovačko jelo - priseća se. Bio je, kaže, i Gavellin stipendista, obožavao je taj teatar sve do jednog trenutka.

- Otišao sam u vojsku, skinuli su mi predstave i, kad sam se vratio, jedan redatelj je hteo da počnem ispočetka, sa statiranjem. Rekao sam da to ne dolazi u obzir. Bio sam uvređen, i ja i oni. Svi su tad skočili na mladog glumca i rekao sam: ‘Ma daj, doviđenja’ i otišao sam u HNK. Oni su raspisali konkurs i već za prvu ulogu tamo dobio sam Sterijinu nagradu. Tu sam se prvi put sreo s Ljubišom Ristićem. Zajedno smo radili petnaestak godina i to mi je bilo važno - priča.

Kad govori o glumačkim žurkama nakon predstava, najradije se seti beogradske 'Zvezdare' i predstave 'Lari Tompson' sa Milenom Dravić.

- Tu su stvarno bile najbolje žurke jer smo imali i orkestar u predstavi. Ostajali bismo do 2-3 ujutro - kaže.

Supruga mu nikad nije rekla 'ne vodi mi ih više doma' jer kolege nije ni vodio kući, tulumario je uvek vani. Nikad si nije dopustio ni da ga sinovi vide pijanog.

- Kontrolisao sam to i imao sam sreću da nisam podnosio alkohol. Volim da ostanem nakon predstave, to opuštanje je neophodno, ali što vreme više odmiče, to je boemštine sve manje - kaže. Njegov sin Bojan krenuo je očevim stopama i danas je ugledan glumac. Miodrag nije ni znao da mu se sin sprema na Akademiju.

Ne skriva da se bojao prvog sinovljevog ispita. Zna što su prijamni, pamti reči Izeta Hajdarhodžića koji im je kao profesor govorio: 'Deco, vas dođe 150, 200 i nemoguće je u tih tri, pet ili deset minuta proceniti imate li dar ili ne'. Prijemni znači samo da uđeš, a posle se vidi možeš li dalje ili ne.

- Pamtim po tome što mi ništa nije bilo teško. Zato se i zapanjim kad čujem da neko beži sa satova glume. Ja sam u gimnaziji bežao s matematike i fizike, ali ne i od onoga što sam želio. To mi je posebno ludilo, neshvatljivo, bežati od onoga što želiš da ti bude profesija?! - čudi se. Nikad nije požalio što je pred kraj studija odustao od prava. Ostalo mu je desetak ispita do kraja i tad se zgrozio nad pomisli da će se politikom morati baviti celi život.

- Ali i ta iluzija da, ako ću se baviti umetnošću, neću imati veze s politikom je stvarno iluzija. U ‘Ničijem sinu’ govorim: ‘Ako se mi ne želimo baviti politikom, ona će se vrlo brzo početi baviti s nama’. Hteli ili ne, politika se bavi s nama - kaže.

Mislio je da će se baviti slikarstvom, ali za to više nema vremena ni volje.

- Nekad sam se hteo baviti stripom. Dve godine sam crtao dan i noć, i kad sam već izvežbao ruku, objavljivao karikature..., uhvatila me želja za teatrom. I kako sam upisao Akademiju, crtanje sam odbacio. Danas mi je žao zbog toga - kaže.

Kurir.rs/24sata.hr/Foto Printscreen