GIGA OTVORENO O STRAHU OD SMRTI: Zbog njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso, a bio sam sladokusac!

Glumac Marko Nikolić, koji je preminuo u 73. godini života, u maju 2018.godine u jednom od poslednjih intervjua je za Kurirov magazin Glossy otvorio dušu, pričao o bolesti, ljubavima, ženama i o svim izazovima sa kojima se suočavao.

Intervjua se podsećamo u celosti:

Kada govori naš legendarni glumac Marko Nikolić (71), iz svake njegove reči provejava neka posebna snaga i energija koje su najbolji dokaz da je iz svake životne lekcije izvukao pouku. Čuveni Giga Moravac iz serije "Bolji život" i posle tri decenije od početka emitovanja te serije pleni energijom kojom je tada stekao neizmernu popularnost širom nekadašnje Jugoslavije. Danas, čini se, posle svega lepog što je prošao, ali i manje lepog, iz čega je izvlačio pouke, ume da kaže kako voli život. Iako retko daje intervjue, u razgovoru za Glossy ipak otvara dušu.

Stiče se utisak da vam ne prija kad primate komplimente.

- I u ovim godinama dobijam raznovrsne komplimente. Jedni se odnose na moj posao, pa mi kažu da sam jedan od najboljih domaćih glumaca. Nemam ništa protiv toga, ali mi mnogo više prijaju komplimenti koji se odnose na moju kompletnu ličnost, jer biti popularan i voljen nije mnogo teško u mojoj profesiji. Mogu ljudi da ne znaju ništa o vama a da vas vole. Ipak, u mnogim situacijama koje mi se dešavaju privatno - od ujutru kad izvedem psa u šetnju, pa do uveče, dok ga opet ne izvedem pred spavanje - osećam šta ljudi misle o meni. Neki mi se javljaju bilo samo naklonom, drugi sa "zdravo", ima onih koji priđu da mi pruže ruku ili dotaknu šešir. Ali osetim poštovanje i neku uznesenost u njihovom pristupu i pogledu koji je nekad snebivajući, nekad pun poštovanja, ili čak strahopoštovanja kod mlađih koji su vaspitani i kulturni. Sada kada sam već mator, smiren i s mnogo iskustva, tačno vidim kroz tu njihovu interakciju sa mnom kakvi su oni zapravo, odakle potiču, kakvog su obrazovanja, koliko znaju o pozorištu ili privatno o meni. Postoje komplimenti koji se odnose na moj privatni život, a ja sam dugo ipak uspevao - uprkos popularnosti koju smo mi iz "Boljeg života", ali i ja kao Karađorđe i u pozorištu preko predstave "Zagonetne varijacije" - da sačuvam svoju uzburkanu prošlost koja se tiče pre svega muško-ženskih odnosa.

Bili ste veliki zavodnik?

- Ne znam, jer to nikad ne može objektivno da se proceni. Ali bio sam u specifičnoj situaciji, jer pitanje je da li bih sve isto prošao da nisam bio Marko Nikolić. Ipak popularnost pruža veće mogućnosti, pa možete da budete malo bezobrazni i slobodniji u pristupu. Ali, u suštini, dosta sam stidljiv i trebalo mi je mnogo vremena da osobi koja mi se sviđa priđem. Sve je išlo preko nekih oborenih pogleda, kada se u gužvi lakše s nekim komplimentom skrene pažnja ili kroz neke fore. Na primer, zamišljen si i gledaš u jednu tačku, a one se pitaju šta li ga muči, mora da je sav ispunjen duhovnostima kad je tako dubok i ume da pati. Bile su to neke folirancije, a sad je ostalo da se divim ženskoj lepoti i da ne žalim za svojom mladošću.

Da li ipak postoji nešto za čim zažalite?

- Kad bih počeo da razmišljam, sve bi se, što kaže moj omiljeni Oliver Dragojević, svelo na to da kad skupiš šta je bilo, celi život u jednu pesmu stane. E meni se sada tako čini. Za čim da žalim? Više bih proveo vremena nabrajajući za čim da žalim nego što sam uopšte proveo života, jer sam izuzetno ljubopitljiv i zainteresovan za sve živo na svetu.

Jeste li patili zbog ljubavi?

- Kako nisam! Rasturao sam se od patnje. Bilo nas je trojica glumaca u Narodnom pozorištu koji smo dosta pili. Onaj prvi kaže da pije od radosti, ja kažem da pijem od žalosti jer sam stalno patio, a taj treći kaže da pije od ujutro. (smeh)

Čime su vas žene osvajale? Kakve ste žene zapravo voleli?

- Kad je reč o duhovnosti i pravoj, iskrenoj ljubavi, nisam birao. Nije bilo bitno da li je poznata ili nepoznata ličnost, da li je umetnica ili sportistkinja, da li je visoka, niska, mršava, debela. Kad mi se nešto svidi u njoj, moglo je njih petsto da mi skrene pažnju kako nisam normalan, ne bi vredelo, jer ja sam sebi našao nešto što mi je interesantno. Ne znam da li na žalost ili na sreću, ali tri puta sam se ženio i imam troje divne dece iz ta tri braka. Ne mogu da kažem kako mi je žao što nisam imao deset žena i desetoro dece, bilo bi previše. Mada, ponekad kad moji naslednici imaju probleme, dođe mi da glasno pitam ko kaže da su deca radost i zašto se radujemo kad ih dobijemo! Celog života samo brineš, jer i kad su deca dobra, briga je valjda roditelju usađena. A deca to shvate tek kad i sami postanu roditelji.

Pored raznih briga, glumci imaju i stresan posao, pa su i zdravstveni problemi sve češći.

- Imaju stresan posao kao i hirurzi, piloti, advokati ili sudije. Živi kontakt s publikom, gde se sve dešava u trenutku i ne može da se vrati, jeste ono stresno kod nas. Nikada nisam imao tremu, ali da mi je neko merio puls, bilo bi strašno.

Prevazišli ste ozbiljan zdravstveni problem kada ste pre dve godine pobedili karcinom. Plašite li se bolesti?

- Izuzetno, preživeo sam to što sam preživeo i bio na samoj ivici života. I to je strašno. U ovakvoj situaciji nema nikakvih odbrambenih mehanizama kao što postoje za neke druge stresne slučajeve, pa da čovek može da se brani. Kad dođeš u situaciju da se suočiš s nestankom, više misliš na svoju okolinu, na porodicu, na psa, lepe trenutke koje ćeš propustiti, pecanje, Dunav, čamac... Možete da zamislite koliki je to strah kada od njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je sebi spremao hranu, a danas takođe spremam, ali ono što moram da jedem. Više i nije toliko važno šta jedeš već da jedeš na vreme, a ja imam i šećer, koji takođe ima taj zahtev zbog insulina. Ali, i pored svega toga, osećam se veoma dobro, pun sam duha, imam kondicije da radim.

Da li bolest promeni čoveka?

- Ne mogu da kažem kako mi je ovo drugi život. Lepo je što sam to odložio, a svestan sam da je ovo samo odlaganje. Kad ispred nekog ukoči automobil na pet centimetara, to je samo odlaganje do biološke smrti. Tako sam shvatio život. Svi moramo da odemo, ali mnogo je bolje kad to dođe prirodnim putem. Žena mi je nedavno rekla da sam idiot jer sam joj se požalio: "Bože, Dubravka, šta je ovo, moje kolege samo padaju kao snoplje, prosto mi dođe neprijatno što sam preživeo." Ali nisam kriv, tako je bog pokazao. Mada, kad sam ležao u bolnici, isključio sam telefon, nisam davao nikome da mi dolazi u posetu, čak ni najbližima, jer nisam želeo da se gledamo plačnim očima. Ipak, nisam gubio ni duh ni prisutnost. Malo su mi pomogli lekovi, a malo ono urođeno samoubeđivanje koje mi je moj zanat dogradio i malo optimizma, više nego što ljudi imaju kad boluju od takve vrste bolesti. Kad su rekli da sam trenutno potpuno zdrav, nisam skakao od radosti. Rekao sam u sebi - pa dobro, nismo ni očekivali drugačije. (smeh)

Glossy/Ljiljana Stanišić/5.5.2018

Kurir.rs