SEĆANJE NA VELIKANA JUGOSLOVENSKE ŠANSONE: Život Kemala Montena bio je kao film, a sve pesme je napisao samo za NJU (VIDEO)

Miran, tih, povučen, šarmantan samo su neki od epiteta kojima se opisuje ličnost ovog legendarnog pevača i kantautora, koji je pre četiri godine preminuo u Zagrebu nedugo posle transplantacije bubrega. Ovaj umetnik proživeo je život dostojan filmskog scenarija.

Veliki umetnik i čovek o kome niko nikada nije rekao nijednu ružnu reč - Kemal Monteno - preminuo je 21. januara 2015. godine u zagrebačkoj bolnici "Rebro". Umro je od posledica jake upale pluća i komplikacija koje su usledile nakon transplantacije bubrega, a sahranjen je u rodnom gradu. Legendarni kantautor i miljenik lepšeg pola, Kemal Monteno rođen je u Sarajevu, gradu koji je obeležio njegov privatni i profesionalni život. Skromno detinjstvo naučilo ga je da ceni ljude, uživa u životu i nesebično pomaže prijateljima. Muziku je zavoleo još kao dečak u društvu Roma, s kojima je tokom odrastanja proveo najviše vremena.

- Rođen sam rano ujutro 17. septembra 1948. godine u sarajevskoj bolnici "Jezero", koja se nalazi na brdu iznad stadiona Koševo, na kome sam kasnije proveo veći deo svog detinjstva. Moji roditelji, otac Osvaldo i majka Bahrija, radili su kao radnici na tom stadionu. Bili smo veoma siromašni, pa smo stanovali u baraci odmah iznad stadiona. Mi na verandi, a ispod nas, u podrumu, bila je jedna ciganska familija. Ja sam ih obožavao, stalno sam se družio s njihovom decom i češće sam spavao kod njih nego u svojoj kući. Voleo sam njihov način života, veselje koje je uvek bilo prisutno u njihovom domu i pesme koje su pevali. Oni su me naučili šta je muzika, pesma, ali i šta je ljubav - sećao se Kemal dok je svojevremeno pričao o svom životu.

DINAMIČNO ODRASTANJE

Pevačev otac poreklom je Italijan iz Monfalkonea i došao je za vreme Drugog svetskog rata sa italijanskom vojskom u Bosnu.

- Moj tata je 1945. godine kao okupator stigao u Sarajevo iz Italije. Poslali su ga nadređeni jer je na biciklu pokušavao da pobegne iz svoje zemlje. Po kazni je došao u ratom zahvaćenu Jugoslaviju. U Sarajevu je upoznao moju majku i tu je i ostao. Otac je u Italiji imao ženu s kojom se veoma mlad venčao, ali ju je, iako je bila u drugom stanju, ostavio zbog moje majke, tako da u Italiji imam polusestru Danijelu. Kako je moj otac znao samo italijanski, dok sam odrastao, pevao mi je njihove pesme, a majka je pevala sevdalinke dok je sređivala stan ili prala prozore - pričao je pevač.

Dok je bio u osnovnoj školi, Kemal je s drugarima najviše voleo da igra fudbal na stadionu, želeći da postane profesionalni fudbaler. Ipak, razredni starešina primetio je u osmom razredu njegov istančan sluh.

- Voleo sam školu i sve do osmog razreda bio sam odličan đak, imao sam samo četvorke i petice. Ali, kad sam otkrio muziku, knjige su mi bile manje interesantne. Počeo sam da pevam u osmom razredu. Razredni starešina prijavio me je na takmičenje pevača amatera u Sarajevu. Sećam se da je u žiriju bio Kornelije Kovač, koji je u tom periodu došao iz Subotice u Sarajevo na studije. Pobedio sam na prvom takmičenju, iako me tada muzika nije preterano zanimala, fudbal mi je bio na prvom mestu i družio sam se s fudbalerima. Nakon takmičenja Kornelije mi je rekao da je njegov otac direktor muzičkog festivala u Subotici i pitao me je da li bih se takmičio s njegovom pesmom. Te 1965. godine upoznao sam i Vojkana Borisavljevića, tada mladog dirigenta, i odneo još jednu pobedu.

PLODONOSNA KARIJERA

Posle trijumfa počeo sam da pišem muziku i 1967. godine nastala je moja prva pesma "Lidija", s kojom sam se takmičio na sarajevskom festivalu Vaš šlager sezone - govorio je Kemal, koji je neke od najboljih pesama stvorio tokom odsluženja vojnog roka 1969. i 1970. godine.

- Tada sam napisao mnogo pesama, kao što su "Dušo moja", "Jedne noći u decembru", "Šta sam skrivio", "Sinoć nisi bila tu"... Kad sam odslužio vojsku, ponovo sam otišao na festival Vaš šlager sezone, gde sam upoznao i Zdravka Čolića. Organizatori su mi predložili da mu dam pesmu "Sinoć nisi bila tu", koju sam namenio Josipi Lisac. Prihvatio sam i otišao na Ekonomski fakultet da ga pronađem. Sedeo je u jednoj od učionica i otišli smo kod mene da proba da je otpeva. Odlično mu je legla, što je kasnije potvrdio i stručni žiri, koji mu je dao nagradu za interpretaciju, a osvojio je i treće mesto po glasovima publike. Nastavio sam saradnju s njim, napisao sam mu pesmu "Gori vatra", s kojom je učestvovao na Evroviziji, čak smo kasnije Kornelije Kovač, Arsen Dedić i ja radili mnoge Čoline ploče. Sarađivao sam s mnogim pevačima. Indeksima sam napisao pesme "Bacila je sve niz rijeku", "Zemljo moja"... Radio sam za Terezu Kesoviju, Gabi Novak... - ponosno je isticao Kemal, koji je među kolegama važio za pravog prijatelja i nesebičnog čoveka.

BRANKA LJUBAV NJEGOVOG ŽIVOTA

Svojom ljubavlju iz školskih dana, Brankom, oženio se kad je izašao iz vojske. Kemal je često isticao da mu je za mnoge pesme inspiracija bila upravo njegova voljena supruga, s kojom je u skladnoj zajednici živeo više od četrdeset godina.

- Upoznali smo se na sarajevskom korzou. Branka je imala samo sedamnaest, a ja dve i po godine više. Od prvog trenutka znali smo da smo suđeni jedno drugom i da nismo pogrešili. Venčali smo se 26. juna 1971, nedugo pošto sam izašao iz vojske. Već u februaru sledeće godine rodila nam se ćerka Adrijana, a dve godine kasnije i sin Đani. Danas su moj izvor radosti i života unuke Lejla i Lora, na koje sam veoma ponosan - pričao je muzičar.

Za Kemala nikada nisu postojale granice između bivših republika, osim što ih je nakon raspada Jugoslavije prelazio s pasošem. Te teške godine, pored tuge, donele su mu i zdravstveni problem jer mu je ustanovljen dijabetes.

- Nisam znao da imam šećer. Tokom rata pili smo sve i svašta, a pošto mi se stalno vrtelo u glavi, mislio da je to od pića. Tako je bilo sve dok nisam otišao u Ljubljanu, gde su mi ustanovili dijabetes. Danas vodim računa o sebi, ali ne previše. Slušam svoj organizam i pijem sve što mi se pije ili jede - govorio je Kemal. Poslednji album "Dunje i kolači" objavio je 2004. godine.
Godinu dana kasnije je, nažalost, preminuo, ali uspomena na ovog dobrog čoveka i na njegov predivni glas ostaće večna.

(Ksenija Konić, Foto: Damir Dervišagić)