NEBOJŠA GLOGOVAC - SEĆANJE NA LEGENDARNOG UMETNIKA: Neprežaljeni princ glume

Devetog februara navršila se godišnjica smrti slavnog glumca Nebojše Glogovca, a tim povodom predstavljena je monografija "Nebojša Glogovac" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u prisustvu porodice i prijatelja

U umetnosti je za 48 godina života ostavio traga kao da je živeo duplo duže. Njegove role, koje je kao glumac gradio na stavovima čoveka koji ne pristaje na kompromise, još dugo će čuvati njegovo ime od zaborava.
Rođen je 30. avgusta 1969. godine u Trebinju, ali je već sa šest godina, zbog očevog posla, nastavio odrastanje u Pančevu. Dete sveštenika Milovana i krojačice Milene ipak je za sebe izabrao drugačiji put, nikada ne zaboravljajući svoje korene.

- U rodno Trebinje češće sam odlazio kada sam se s ocem i majkom vraćao s letovanja. Obavezno smo svraćali kod mog pokojnog dede Gavrila na Dramišu, selu iznad Nevesinja, koje je dobilo struju tek pre pet godina, a do tada sam mogao da osetim taj neobični iskorak od civilizacije kao nešto predivno, na šta sam ponosan - pričao je jednom prilikom sećajući se svog detinjstva.

- Pamtim neku belu "bubu" koja zamalo da me udari na prelazu kad sam se otrgnuo iz mamine ruke da pretrčim put. Sećam se bicikla koji me je udario i ostao bez točka, pamtim kartonsku kutiju na kojoj smo se rvali kao mali... Imao sam normalno i lepo detinjstvo. Nikada nismo psovali u kući, roditelji se nisu svađali preda mnom i mojom mlađom sestrom. Poštovali su se običaji i tradicija, slavili su se slava, Božić i ostali crkveni praznici - govorio je Glogovac, čije je prvo glumačko pojavljivanje bilo na Svetosavskim priredbama, kad su deca recitovala i dobijala paketiće. Roditelji ga nisu sputavali da krči svoj put.

Pesnička duša
- Nisam pisao pesme kada sam patio, već kada sam bio inspirisan. Nekada je uzrok bio ono što se zove veltšmerc, ili svetski bol, koji je neodređen. Pesme posvećene ženama pisao sam kada sam njima bio oduševljen, nekim detaljem ili utiskom koji su ostavile u meni i iz želje da ih imam. One o kojima sam pisao znale su za to - otkrio je glumac, kojeg su u mladosti interesovali košarka, rukomet, plivanje i streljaštvo, kao i aikido i karate. Paralelno sa školom odlazio je i u dramsku grupu Mike Aleksića, nakon čega se ipak opredelio za psihologiju.

- Smatrao sam da nemam neki naročit talenat za glumu, a nisam imao to gde da ga proverim. Dotad sam snimio nekoliko desetina radio-drama koje su se slušale u mojoj porodici. Sednemo, roditelji kažu: "Evo Nebojše na radiju", i slušamo. Zanimali su me ljudi i postupci, različiti efekti različitog ponašanja. Zato sam pobegao u psihologiju, a onda shvatio da tek to nije meni blisko - otkrio je u isto vreme kada i podatak da se na predavanja psihologije iz Pančeva vozio auto-stopom.

U glumu se ipak vratio preko Ateljea mladih u Pančevu, gde je shvatio da je to profesija za njega.
- Tu sam osetio kontakt s publikom, svest o glumačkom zadatku. Pamtim probe s kojih smo odlazili sa više snage nego što smo dolazili na njih. Tu sam zavoleo glumu, a kasnije su u igru ušli pare, sujeta i taj nazoviprofesionalizam. To je cena odrastanja: gube se naivnost i strast, prelazi se na zanat i racio. Zato tvrdim da je amaterizam lepši od profesionalizma - isticao je.
Na glumu je primljen u klasi profesora Vlade Jevtovića, gde je stekao prijatelje i kumove za ceo život. U jednom od prvih filmova "Ubistvo s predumišljajem" oživeo je lik momka koji je napustio svoju ljubav da bi otišao u rat.

Posebna vrsta rodoljuba

- Sve je to danas devalvirano. Ponašanje političara, njihove afere i potpuno ogoljen način funkcionisanja doveli su do toga da rodoljuba više nema. Ima ih na nekom intimnom nivou i više kao ljubav prema narodu nego prema državi. Volim i osećam toplinu i vrednosti svog naroda, nas pravoslavaca. U poslednje vreme osećam da mi je istok draži od zapada, bez obzira na tehnološki zaostatak. U tom smislu volim svoj narod, ali ne i način na koji država funkcioniše. Ne bih ubijao za državu, ali mi je ljubav prema dragoj osobi veća od rodoljuba - siguran je bio u svom stavu 2006, nakon što je snimio i ostvarenje "Klopka". Popularnost mu je rasla, ali kao da se s njom proporcionalno razvijala i njegova želja da svoju intimu čuva samo za sebe.
Važno mu je bilo da kod kuće ima svoj mir i da decu izvede na pravi put. Slikarkom Minom Glogovac oženio se 1996. i dobio naslednike Gavrila (22) i Miloša (19).

- Ne vaspitavam sinove kao što su mene moji roditelji. Kod mene postoji politika štapa i politika šargarepe. Politika štapa je ceđenje do poslednje kapi znoja i maltretiranje preko mogućnosti, kao što se to radi u elitnim vojnim jedinicama. Šargarepa je pohvala, kada se s njima razgovara nežno i polako. Ja sam za 90 naspram 10 odsto, više šargarepe nego štapa, ali nekad mora i štap da radi - pričao je umetnik.

Svom stavu da privatnost zadrži među svoja četiri zida ostao je dosledan i kada se rastao od supruge, a potom i započeo život sa novinarkom i joga instruktorkom Milicom Glogovac, s kojom je pre dve godine dobio i ćerkicu Sunčicu.

- Povlačenje po novinama ne služi nijednoj porodici, pa ni mojoj - smatrao je on.
Bio je posvećen otac, koji je slobodno vreme koristio za porodicu i prijatelje.

Daleko od kolotečine

- Dosadne su mi naše tzv. VIP zabave. Ne volim fensi mesta i lažno dobro raspoloženje. Više volim kad ekipa iskreno ćuti nego kad se lažno dobro zabavlja. Imam nekoliko kafića u kojima volim da sedim, vrlo često sam napolju. Moj glumački deo ličnosti ima manu što ne volim da se slikam. Nikada nisam zadovoljan svojim fotografijama, nemam tu vrstu samozaljubljenosti. Ne verujem da bih se dobro zabavljao na javnim žurkama, gde bi me slikali. Ne volim premijere, gde se dolazi s velikim očekivanjima i lažnim ushićenjem.
U njegovom ponašanju nije bilo foliranja. A o sebi je govorio realno, bez ulepšavanja.

- Od života i ljudi očekujem mnogo, ne samo u dobrom nego i u lošem smislu. Teško da još nešto može da me iznenadi, jer kada malo bolje sagledam stvari oko nas, ne mogu da smislim takvu gadost, perverziju i bolest koja već ne postoji. Ne samo da postoje loše stvari već i klubovi njihovih obožavalaca. Ali kao što montipajtonovci kažu: "Gledaj sve sa lepše strane", tako se i ja nekako vadim iz tih situacija u kojima se ponekad nađem - govorio je pre dvanaest godina.
Nešto više od decenije kasnije život je uredio tako da, koliko god je želeo drugačiju realnost, nije imao moć da promeni tok sudbine.

(Ksenija Konić, Foto: Dado Đilas)