REJF FAJNS ZA KURIR: Od Srba sam naučio da budem darežljiviji! Dobrota koju poseduju ljudi ovde je JEDINSTVENA! (KURIR TV)

Njemu će večeras biti uručena nagrada Beogradski pobednik za dosadašnje stvaralaštvo, a uprkos kratkom boravku u našoj prestonici, odvojio je vreme da porazgovara s nama. Imali smo svega nekoliko minuta, ali slavni glumac ipak je ljubazno odlučio da na svako pitanje odgovori opširno, iskreno i sa osmehom na licu.

Radili ste s velikim produkcijskim kućama i slavnim glumcima širom sveta. Kakvo iskustvo nosite iz Srbije? Da li nam je potrebno mnogo da bismo dostigli "svetski" nivo?

- Mislim da već jeste na svetskom nivou. Prema mom iskustvu, pravljenje filma ovde je uživanje. Pogotovo dok sam proces traje. Bio sam stranac koji dolazi da pravi film, a date su mi razrešene ruke, velike mogućnosti, posvećenost ekipe... Ljudi s kojima sam radio su neverovatni, produkcija zaista održava visoke standarde, i kad god se desi greška, svi brzo na njoj uče. Najviše su me oduševili mladi ljudi, koji daju sve od sebe da brzo napreduju i mogu reći da idu korak napred. To je jedan od razloga zašto se stalno vraćam ovde, ta mogućnost da pomognete malim produkcijama u najvećoj meri.
Da nije bilo Beograda, ovog filma nikad ne bi ni bilo. Film "Bela vrana" je bilo teško snimiti i pronaći novac za njega, a pomogli su nam kuća "Vork in progres", srpska vlada i ljudi. Ukoliko živite u Beogradu, a ne znate to, Srbija ima sjajne kapacitete za snimanje.

Da li ste nešto i naučili od ljudi ovde? Da li nas nešto izdvaja?

- Ono što sam definitivno naučio je neverovatna darežljivost koju posedujete. Dobrota ljudi je zaista jedinstvena i ona me vuče nazad Beogradu. Svi žele da pomognu, čak i kad si mala produkcija kao naša. Finansijske mogućnosti su nam bile ograničene i zaista nismo očekivali ovoliku pomoć sa svih strana. Fascinantan je taj zajednički duh stvaranja, poduhvat u kome svi učestvuju kako bi se stvorilo nešto baš jako. Naravno, moram da pomenem i pomoć Konstantina Kostjukova. Naučio me je kako se drži čas baleta, pokrete... (smeh)

Šta vas je privuklo kod Rudolfa Nurejeva da snimite film o njemu?

- Bio sam premlad da gledam Nurejeva kako pleše. Međutim, pročitao sam nekoliko poglavlja njegove autobiografije, u kojoj govori o životu u Sovjetskom Savezu, prikazuje duh mladog čoveka i odlučnost da se ostvari kao umetnik. Priča je smeštena u jedan poseban istorijski trenutak, u vreme Hladnog rata i konflikta između Istoka i Zapada. On je tada pokušao da ostvari svoj san, što me je i privuklo da snimim ovu priču.

U filmu tumačite lik Aleksandra Ivanovič Puškina. Koliko je takvih ljudi na ovom svetu?

- Puškin je bio pravi umetnik i čista duša, a takvi ljudi i pedagozi su veoma retki i potrebni da bi se uradilo nešto veliko. Puškin je ceo svoj život posvetio poslu i u radu s mladima je pronašao smisao. Ne smatram ga slabim jer nije pobegao iz Rusije.

Nurejev je morao da se odrekne svoje zemlje da bio bio slobodan. Da li umetnik danas ima slobodu ili je politika ta koja je upletena u sve?

- Ne može da se pravi paralela između onog vremena i današnjeg. Puno je pisano i puno sam čitao o represiji u Sovjetskom Savezu. Danas mogu da radim šta hoću, pišem ili snimim film bez posledica, a svet koji je Nurejev napustio je bio represivan. On se osećao slobodno jedino kad je na sceni sa svojim prijateljima. U filmu sam prikazao i drugi aspekt tog sistema. Umetnici su bili negovani. Postojala je kontrola KGB, ali su međuljudski odnosi bili puni tolerancije i ljubavi. Iza tog paravana sivila postojala je ipak i paleta šarenih boja koju sam pokušao da predstavim. U nekim zemljama postoji kontrola umetnosti. Međutim, neki od najvećih umetnika koji su trpeli represiju su slobodu našli u sebi. Slobodu moramo da nađemo u sebi.

Kurir.rs/Mona Cukić/Foto: Sonja Spasić