SERGEJ ĆETKOVIĆ: Ceo sam život zaljubljen u svoju ženu

Jedan od najromantičnijih kantautora na našim prostorima u svakom smislu je porodični čovek, odani suprug i otac. Uspešan u muzici, razmišlja o pravljenju filmova i serija, a plemenitost Ćetkovićevih poznata je već dugo

Čiji izbor je bilo ime Sergej? - Iako bi se moglo povezati s velikim poštovanjem Crne Gore prema Rusiji tih godina, moja priča je malo drugačija. Moja majka je imala kumu u Sarajevu, s kojom je imala interni dogovor da će ona koja prva dobije dete izbor imena prepustiti drugoj. Kad sam se ja rodio, majka ju je pozvala i ona je rekla: "Neka je živ i zdrav, neka se zove Sergej". Moj stariji brat se zove Igor, a najmlađi Srđan. Igor je stariji šest godina od mene, a Srđan mlađi šest godina.

REČ I OBRAZ

Čime se bave vaša braća? - Oni žive u Podgorici. Pošto se naš otac bavio automobilizmom i auto-delovima, svi smo bili u tome. Ja sam do 15. godine radio u toj prodavnici i na auto-otpadu koji smo tada držali. Preko dana sam svirao klavir, po podne išao na otpad, tako da su mi nokti bili crni od toga. Nije mi bilo strano da radim. Oba brata nasledila su taj porodični biznis, a ja sam odabrao muziku. Majka ima impresivan glas, a otac je nadaren za slikanje. Valjda sam odatle povukao umetničku žicu.

Koliko ste visoki? - Zvanično ili koliko moja majka voli da kaže (smeh)...

Šta kaže majka? - Dva metra!

Šta vam se urezalo od roditeljskog vaspitanja? - Svi su se roditelji tada vodili tradicionalnim vrednostima, pogotovo u Crnoj Gori. Kad daš reč, ona mora da se ispoštuje. Da vodiš računa da ti obraz bude čist, jer sve se drugo može oprati osim obraza. Eto, to mi je urezano. Gledam da to što sam poneo od kuće prenesem i na svoju decu, da ih vaspitam da budu dobri i čestiti ljudi, da poštuju i sebe i druge.

OSVAJANJE SREĆE

Kako je izgledao vaš prvi sudar s Beogradom? - Ovde sam već 15 godina. U tom trenutku imao sam izdata dva albuma, bio sam popularan u Crnoj Gori, imao situiran i sređen život. Kristina i ja gradili smo svoj dom, ja svoju karijeru. Ali, u jednom trenutku bilo je pitanje da li da se selimo u inostranstvo ili da dođemo u Beograd. Meni je Beograd uvek bio preveliki zalogaj, a ja nisam tip koji se gura i nameće. Jesam ambiciozan, ali ne po svaku cenu. Bukvalno sa dva kofera napustili smo udobnost i došli ovde u podstanare. Krenuli smo od nule.

Brzo ste osvojili Beograd, a i šire. - Sve se desilo u mesec dana. Hteli smo kod prijatelja u London, gde bih ko zna šta radio za život, a onda sam 2004. izašao sa pesmom "Pogledi u tami", koja mi je otvorila bezbroj mogućnosti i bezbroj vrata.

Imate i svoju produkcijsku kuću "Event medija". - Mnogo puta sam sarađivao s ljudima s kojima nisam imao iste stavove i odlučio sam da 2008. napravim svoju produkcijsku kuću. Imam odličan tim saradnika s kojima radim dugo, isti bend od 2005. To su stvari na koje sam vrlo ponosan, jer pre svega gledam da budem drug i prijatelj. Do sada smo uradili mnogo dobrih pesama, spotova, albuma, a sada smo krenuli i da radimo na crtanom filmu.

Reč je o crtanom filmu "Lola i Mila", nazvanom po vašim ćerkama. - Sve je krenulo od slikovnice po Kristininoj ideji "Šta je slađe od kolača", koju smo 2016. objavili u Crnoj Gori. Bila je humanitarnog karaktera, kao i ova danas u Srbiji. U Crnoj Gori su sredstva prikupljena prodajom slikovnice bila upućena socijalno ugroženim porodicama. Prošle godine smo se pojavili na Sajmu knjiga u Beogradu, zbog čega smo bili veoma srećni. Bio je to pravi porodični projekat. Sva sredstva smo uputili roditeljskoj kući "Zvončica" u Beogradu.

VATRA I VODA

Kristina i vi uskoro slavite 20 godina braka. Kako ste se upoznali? - To je filmska priča. Znamo se ceo život, pošto su njeni roditelji kumovi s mojim stricem i strinom, a s mojim roditeljima kućni prijatelji. Zato smo na početku krili svoju vezu, jer šta ako to ne bude ozbiljno, pa se raziđemo... Međutim, već posle tri-četiri meseca smo odlučili da se uzmemo i venčali smo se nakon nepunih šest meseci. Mogu reći da sam celog života, otkako znam za sebe, bio zaljubljen u nju. Najbolje je što smo vezani jedno za drugo toliko vremena, što verujemo jedno u drugo istim intenzitetom i volimo se kao prvog dana.

Posvetili ste joj i svoj prvi CD. - To je najmanje što sam mogao.

Da li prelazite preko mana onog drugog? Da li stepen tolerancije zavisi od količine ljubavi? - Uvek je tako. U mnogim stvarima smo potpuno različiti, pa se verovatno zato tako dobro i slažemo. U trenucima kada pomislim da nisam spreman za neke stvari, ona mi bude najveća podrška i pogura me onda kad mi treba vetar u leđa. U zavisnosti od situacije, jedno drugom smo i vatra i voda. Nekad ja gasim, nekad ona... Kristina nije od onih koji se guraju pred novinarske objektive, ne interesuje je javni život i uvek govori da sam ja dovoljan, to jest da sam "istureno odeljenje". Uglavnom, idealan smo spoj.

NOĆ U ARENI

Koji trenutak vam je bio najlepši u životu? - Kada sam 2010. imao svoj prvi koncert u Areni i ujedno slavio prvih 10 godina karijere, dobili smo Lolu. Bio je divan osećaj znati da imaš dete kod kuće, da je žena koju voliš tu i podržava te svim srcem, a ljudi koji su došli da te čuju slave s tobom... Na tom koncertu sam najmanje pričao, bio sam oduzet.

Obema ćerkama niste biološki roditelji. Uvek ste tiho, svojim primerom, apelovali da bračni parovi pruže dom i ljubav nezbrinutoj deci. Znam da o tome nerado govorite. - Možda neko očekuje više informacija i neku opširniju priču, ali mislim da bi bila uzaludna. Nadam se da oni koji razmišljaju o usvajanju znaju da čitaju između redova, te da će naš primer uticati da počnu da razmišljaju o tome kako biti srećan.

OČEVI BRKOVI Kada se okuplja cela porodica?

- Volim porodična okupljanja i učim decu da je zajednički ručak nešto najsvetije. Iako sam sad u Beogradu, gledamo da se što češće srećemo i tada smo veseli, neozbiljni. Stariji brat i ja često pravimo šale na račun očevih brkova. On se nekad naljuti, ali često i on nama doskoči. Uvek je voleo da zbija šale i plaši ljude, što sam od njega nasledio, pa ponekad zovem prijatelje i lažno se predstavim, pravim telefonske intervjue ili ih ponekad uplašim.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Damir Dervišagić)