JOVANA STOJILJKOVIĆ ZA KURIR PRED PREMIJERU U ATELJEU 212: Želim da verujem da još uvek možemo da utičemo na svoje živote!

Veoma je kompleksna dramatizacija, kao i sam lik Sofke. Ona je inspirativna, jaka, gorda, a opet tako nežna devojka

Komad "Homo Faber", u kom tumačite jednu od ključnih ženskih osoba u životu glavnog lika, bavi se pitanjem sudbine i tome koliko sami uspevamo da držimo konce našeg života u rukama, a koliko na to utiče neko drugi. Šta vi mislite o tome?
- Nemam odgovor na to zasad. Sudbina ili slučajnost... Verujem da ipak postoji nešto veće i više od nas. U komadu, za glavnog junaka to je priroda, a ne mislim samo na floru i faunu, već na sve što je prirodno. Važno je da ne prestanemo da se obaziremo na to jer lako nastaje nesklad, promeni se pravac i lako skliznemo. Međutim, s druge strane, trudim se da verujem da imamo uticaj na sve u svom životu u ovom vremenu i da držim konce.

Jedna od tema kojom se bavite je i preispitivanje samog sebe i očuvanje duše. Koliko je teško očuvati je?
- "Homo Faber" se bavi šezdesetim godinama i tada je bilo potpuno drugačije vreme nego sada. Ne bih pravila paralele jer je u pitanju tananije i suptilnije unutrašnje previranje u kome glavni junak, koga tumači Svetozar Cvetković, razmišlja da li da preuzme život u svoje ruke ili će pustiti da ga on vodi.

Kada završite premijeru ove predstave, vraćate se radu na Sofki u "Nečistoj krvi". Šta je ono što je bilo najteže i najinspirativnije dok ste radili na njoj?
- Veoma je kompleksna dramatizacija, kao i sam lik Sofke. Ona je inspirativna, jaka, gorda, a opet tako nežna devojka. Velika je odgovornost raditi na toj priči jer je ona, kao i sva velika dela književnosti, aktuelna i danas. I nažalost, imamo sličnih slučajeva i sudbina i dan-danas.

Iza vas je velika premijera filma "Šavovi". Koliko vam je značajna bila ta uloga?
- Počastvovana sam što sam bila deo te priče, te istine, života jedne žene i njene borbe. Drinka je bila na premijeri i ne može se opisati rečima kako je to bilo emotivno. Čitava grupa ljudi se okupila koja, nažalost, ima istu sudbinu kao i ona, i trenutak kada su podigli plakat da zahvale reditelju što je osetio njihovu bol za mene je bio izuzetno emotivan. Najvažnije mi je bilo to kako će oni reagovati, oni koji žive taj život. Vrlo je osetljiva tema i ako je njima to bilo važno i ako su nam to potvrdili, meni je to dovoljno. Nadam se da će se ta tema proširiti. Vrlo je važno da se o tome zna, ali da li će se nešto promeniti, to je pitanje. Sad se, nakon toliko vremena, opet otvaraju te teme, što je važno, ali postoji i jedna strana kojom se takođe ovaj film bavi, a to je šta s tim i kad nešto saznaš. Kako da nadalje živiš s tom istinom.

Kako uspevate da se izborite sa tolikom angažovanošću i popularnošću u poslednje vreme?
- Nalazim snagu u ovom poslu zato što ga volim. Trudim se da nisam previše u centru pažnje, ne osećam se popularno. Trudim se da obavim svoje zadatke najbolje i najiskrenije. Ta istina je najvažnija u pozorištu i umetnosti uopšte i to je naš cilj. Da ispričamo priču. Istinu.

Kurir.rs / Foto: Dragana Udovičić