JELENA ODABAŠIĆ DŽODAN: Rođena sam pre 34 godine sa dvostranim rascepom usne i nepca! Mislila sam da sam ružna, odvratna i manje vredna! Evo šta mi je život doneo!

Veliki deo svog detinjstva mislila da sam ružna, često i odvratna, manje vredna, i neretko da sam nepravedno oštećena od surove sudbine jer sam, eto, rođena s krivim nosem i nepravilnom usnom, kaže ova divna i neverovatno pozitivna mlada žena

MISLILA SAM DA SAM MANJE VREDNA
Odavno znam da fizički izgled ne znači ništa, tako sam učena od prvog dana svog života, da bilo kakvi nedostaci osobe koje ih nose čine posebnim, jačim i borbenijim. Nažalost, dete od desetak godina, a posebno dete s podivljalim hormonima u pubertetu, to baš ne može da rezonuje. Tako sam i ja veliki deo svog detinjstva mislila da sam ružna, često i odvratna, manje vredna, i neretko da sam nepravedno oštećena od surove sudbine jer sam, eto, rođena s krivim nosem i nepravilnom usnom.

Da se razumemo, to je ono što se videlo i što se i danas vidi fizički. Dobro, danas se više nazire, jer dobar puder dosta ispegla stvar. Ali kada se dete rodi s tim problemom, ima tu više stvari koje moraju da se regulišu hirurškim zahvatima. Imala sam veliki broj operacija, ozbiljnih i zahtevnih, pod totalnom anestezijom, jer je rascep takav da je morao da se sanira postepeno, kako dete odrasta i razvija se. Danas je situacija malo bolja, ima manje zahvata i više se radi odjednom. Pre 34 godine medicina nije bila toliko napredna.

RODITELJI SU MI BILI NAJVEĆA PODRŠKA
Išla sam kod logopeda godinama, skoro svakodnevno, kako bih naučila pravilno da izgovaram sve glasove, naročito nepčane, jer je to najveći problem deci sa ovom vrstom problema. Stomatološka ordinacija mi je bila druga kuća, proteza se morala savijati i nameštati svakih nekoliko dana. Stvar je vadio jedan restoran brze hrane u blizini, omiljen velikom broju mališana. Kad idemo kod zubara, znala sam da će pasti i klopa tamo, pa je to umnogome olakšavalo beskonačno vreme provedeno u zubarskoj stolici.

Bila sam uporna, a kada sam gubila volju i snagu, roditelji su me dizali i terali da nastavim. Oni su me još tada naučili da nikada ne odustajem i da smo u svakoj borbi u životu svakim danom sve bliži cilju. Zbog njih sam danas toliko uporna, tvrdoglava i istrajna. Zbog njih sam sve što sam zamislila, uspela da ostvarim.

NIJE BILO NIMALO LAKO
U moru lepih trenutaka tokom odrastanja, koje ću uvek pamtiti, bilo je i onih manje lepih, a i suza zbog nesrećnih ljubavi. Tada sam mislila da svi ti dečaci više vole druge devojčice jer ja nisam lepa i imam taj ožiljak, kriv nos i "malo sam krezava". Vremenom sam shvatala da to ne vidi onaj ko želi da vidi, a da se zubi mogu srediti, ožiljci ispeglati i nos ispraviti - samo se zdrav način razmišljanja i pogled na svet ne mogu ispraviti ukoliko se u dete posadi seme mržnje, zla i potrebe da maltretira druge.

Bilo je suza i zbog začikavanja pojedinaca - to su one "rmpalije" što vole da maltretiraju sve redom i ismevaju ih zbog bilo kakvog nedostatka. Bilo je svega i bilo je teško. Ipak, najteže je bilo prihvatiti sebe i pobediti sebe.

OVOM PRIČOM ŽELIM DA POMOGNEM DRUGIMA
U mom sazrevanju ključni su bila porodica i predivni drugari i prijatelji koji su uvek bili tu i činili da se nikada ni po čemu ne osetim drugačijom, što i nisam bila, ni u jednom trenutku. Moj nedostatak je toliko mali i nebitan u odnosu na decu sa ozbiljnim smetnjama i problemima. Zato želim da ovom svojom pričom pomognem bar jednoj majci, ocu, pubertetliji... Koji god problemi da vas muče, verujte, strpljenjem i upornošću možete sve. Čuda su moguća!

SMEJALA SAM SE S RUKOM PREKO USANA
Jednog dana, kao rukom odnesene, proteze su nestale, mene više nije bilo na rasporedima za operacije, a ja sam dobila za mene najlepši i najjači, za druge najiskreniji osmeh na svetu - dotad sam se smejala s rukom preko usana.
Rekli su mi da su ispravili sve što su mogli, te da svi budući zahvati zavise od moje želje i afiniteta, jer se vode kao čista estetika. U tom trenutku sam shvatila da ne želim baš ništa da menjam, da sam takva kakva sam i da sam zadovoljna sobom. To se verovatno zove trenutak sazrevanja i odrastanja. Više nikada nisam otišla ni na jedan zahvat zbog rascepa.

VOLIM SVOJ ŽIVOT
Zakoračila sam u prvi dan svog budućeg života nasmejana, srećna i zadovoljna, naučena da prihvatim sve i svakoga, da se borim za sebe i svoje bližnje i da nikada ni od čega ne odustajem. Takva se trudim da budem svakog dana. Život je previše kratak i surov da bismo trošili vreme i energiju tamo gde nije potrebno.

Smejem se i učim druge da se smeju. Borim se i trudim da svakog dana izvučem neku pouku. Radim posao koji volim, okružena sam divnim ljudima i želim vam svima da učinite isto sa svojim životom. Mnogo je moćan osećaj.

(Nataša Bajat, Foto: Milena Đorđević)